Топла је зима 2025. у Србији – улице пуне, градови гласни, огрејало и сунце. Са маргина оживелих вароши, до Спорт клуба све чешће стижу информације о фудбалским клубовима на издисају, остављеним на (об)рачун свакојаким незналицама и локалним кабадахијама.
Штрајкови, беспарица, опште безнађе, свакодневица је у вестима из најпопуларнијег спорта код нас.
И то онде где грешке не би смело да буде, критичним пољима, неуралгичним тачкама српског фудбала – његовој бази.
ОФК Београд се налази пред Привредним судом и банкротом – само реорганизациони план нуди излаз. Под условом да Суд пошаље зелени сигнал.
У Првој лиги све је теже. Ужичка Слобода плеше на рубу егзистенције, неће бити новца за фудбалере Инђије, лесковачка Дубочица једва је годину привела крају, дуговања изнова потресају фудбалски Чачак…
Многи од ових клубова одавно су пали, додали себи суфиксе и префиксе, обрисали дугове и поново запали у недаће. Некад било „што јужније, то тужније“, данас једва дишу и фудбалски професионалци у Београду, Срему, на западу, истоку и југу Србије. Буџетске залихе одавно су потрошене, чекају се нови прилози са градских јасала. Негде и обичне милостиње локалне власти.
Последњи податак Спорт клуба – да се само један клуб са истока пријавио за прволигашку лиценцу, иако се ради о региону са неколико јаких градова – јасно слика танку базу и то у српсколигашком рангу. Пре непуне три године основано је Спортско удружење Динамо југ из Врања већ се сматра будућим прволигашем. Тимоку 1919 узалуд нови стадион кад не може ни да крочи на њега, сурвао се и пиротски Раднички, у Прву лигу не мисле ни Јагодина, Параћин, Власотинце…
Српски фудбал вапи за променама система – организовања, такмичења, финансирања… Биће, ипак, да најпопуларнији спорт на простору од Келебије до Шаре тражи нешто сасвим другачије! Радикалну промену система размишљања и раскид са дефиницијом фудбала као обичног средства за брзу зараду. Небитно у којем облику.
У тој причи увек ваља спаковати зрнце одговорности. А, за оне који такав појам не познају, попут пометлане гарнитуре у Партизану, Милоша Вазуру и Милорада Вучелића, заједно са њиховим сатрапима и много више. Несавесно пословање у привреди и спорту ваљда имају исти законски третман. Или би тако требало да буде!
Незадовољан фудбалер може да буде најјефтинија роба. Сведочили смо и јесенас смехотресним намештаљкама, сада већ омиљеном фудбалском материјалу друштвених мрежа. Тешко је доказати и голим оком видљиве „штеле“, паклене преокрете и мајсторске голове. Годинама слушамо из ФСС – нема милости за режисере намештаљки – пракса је сасвим другачија. Без државе и њеног апарата, ипак, нема залечења највеће ране.
У болу српског фудбала не саучествују највећи. Навикли само на себе, без чврсте руке, бесомучно оридинирају над фудбалском сиротињом. Остављеном „себи на муку“, локалним шеригиима и кабадахијама, који никоме не полажу рачуне. И тако у бесомучном кругу скоро да решења нема – док неко заиста не лупи шаком о сто и каже – овако не може даље!
Проблем је што таквог овде нема. Ни спремног да проблеме види, ни кадрог да их реши…
Текст: Спорт клуб/Бранко Спасојевић
