Слово о слободи 
Стајао је сам пред демонстрантима у својој канцеларији иза затвореног простора и рекао у диктафон Сузани: „Видели сте како сам пркосно изашао пред демонстранте.“
А онда је сео у фотељу, прекрстио ноге и запалио томпус који му је донео Кокеза са Флориде. Повукао је дим, и ноншалантно, глумећи Јосипа Броза изјавио: „Сви захтеви студената су испуњени.“ Устао је да прошета собом за пријем. Ускоро му долази делегација из Русије. Мора да се спреми, да провери најновији превод Маx Вебера на руски. Спремио је цитате за руску делегацију. Замишљено шета загледан у расад са Јовањице, распоређен по ћошковима собе за пријем, у саксијама, као свако друго нормално цвеће. Мисли и мршти се, као да прекорева себе: „Много глупости смо направили у Ваљеву.“ Уосталом ко се сада сећа Ваљева? Утом улази делегација из Москве. Директор ФСБ-а. Носи неку справу са собом. Личи на стари „Слободин“ усисивач. „А, не, не товариши. Прекините да лажете и обмањујете, није било употребе звучног топа.“ И управо директор ФСБ-а изненађен оштром изјавом, покушава да му одговори како има најновије вести о интерконектору са Бугарском и да ће Јужни ток бити кичма брже, јаче и боље сарадње, он застаде, дубоко узе ваздух у плућа и закашља се. Рус му прилази да га потапше по леђима, али он се усправи нагло, намести наочаре средњим прстом до изнад обрва и врло одмерено, рекло би се мудро саопшти: „Ко не воли Бугаре није сасвим нормалан.“
Сузана журно улази у собу за пријем, извињава се гостима, узима га под руку, водећи га у салон и тихо му каже: „Мислим да је полиција једном применила силу на протестима.“ Био је згранут! Није могао да хода, само се спустио у фотељу. Да ли је то могуће? Где ли је полиција реаговала, кад, према коме? Да ли на СНС активисте, јунаке из Новог Сада? Или на студенте испод његовог прозора? Да није на оног човека са душом, спортисту Мандића или Колувију званог Икона? На једном се препаде у размишљању: да није на студента Туршију, његовог најомиљенијег студента, на његовог ћација, на младића који га подсећа на завичај, који већ месецима из љубави спава испод његовог прозора? Ту мисао о таквом злочину и терору није могао да издржи и тихо је изустио: „Дође ми да узмем конопче и обесим се о ветрогенератор.“
Није му лако. Расте му притисак. Сузана доноси чашу воде и харибо бомбонице да се мало освежи. Већ му је лакше. Највише воли да једе жуте харибо бомбоне, а Сузана му је управо те и спремила. Из доњег дела ходника, према кухињи, тамо где кува џем и ајвар са куварицом Рајком, долазе два новинара, на већ заказан интервју. Како време лети, а активан је тек 26 сати овог дана (помисли Сузана). Но, шта ће, мора се одазвати седмој сили. Таман кад су хтели на почетку да га фотографишу за насловну страну, он испали реченицу за наслов интервјуа: „На Твитеру нисам, да вам искрено кажем.“ Новинари климнуше главом, али поставише питање о мосту преко Мораве. „Планирао сам вијадукт, али је Дробњак купио коњак“, рече председник откривајући да његов ауторитет нешто слабије ради око Крушевца. Да ли због Навипа, дигиталних тунела или лепо укорићених река, или што су морали сву рибу и ракове да ваде па да враћају у реку није сигуран, али је за сваки случај додао: „Идем Србијом и дивим се себи.“ Новинари хитро записују реченице које он сипа брзином муње и баш кад су га замолили да направе један заједнички селфи, он забринуто рече: „Ја не умем да се бавим пропагандом. Не гостујем често по телевизијама.“
Схватајући каква је то трагедија, одисеја и илијада, екипа новинара предложи да направе бар једну емисију, на пример, о изборима. „Хмммм“ он гласно мисли. Размишља да ли да буде потпуно искрен. Подиже главу, држећи руке испред себе спојених врхова прстију у облику пирамиде. То је ипак његов терен, како би се рекло, то му је фах, то му лежи, па рече: „Победили смо на изборима без иједне телевизије и новина. У кампањи нисмо говорили о сто евра за младе јер нисмо хтели да купујемо гласове. Да смо хтели да купујемо гласове, ми би понудили 200 евра!“ Застадоше са писањем присутни новинари и исколачених очију погледаше у њега значајно. Али баш, баш значајно, скоро официјелно озбиљно. „Да, да“, додаје он „Немам могућност да се обратим људима ни на РТС-у, ни на другим медијима. Једини сам коме на митинзима нису говорили политичари из Републике Српске.“ Главни уредник новина опчињено ускликну: „Ну, это фантастика! Так что это невозможно!“ Одушевљен, неверујући да је то уопште могуће и да управо ради интервју са писцем најновијег светског бестселера „Како сам победио цветнају револуцију“, главни уредник упита: „Па, шта ћете са студентима?“. Видевши да доминира у простору у коме се налази, то јест у ходнику према кухињи где Рајка управо спрема поховане лигње, пун неке најновије енергије он одговори: „Шта знају деца шта су избори. Обесио бих се о овај највећи лустер овде, само зато што сам их било шта слушао.“ Нови талас одушевљења! Какве мудре речи у овим тешким временима, како он прожима ствари! И таман кад је био врхунац дивљења њему Србину, дође Сузана и одведе новинаре, а њега замоли да хитно дође у салу за састанке. Чека га делегација са универзитета. Да ли ректор или група декана, није баш најјасније чуо. Побеле. Искочили му неки печати по лицу и жила на врату. Поче да му зуји у ушима, клецају колена, сав је нестабилан, сео би на неки ивичњак кад би имао ту крај себе. Баш му лоше, осећа се као да неки авион управо пролеће изнад степеништа. Буквално неки осећај као да је на њега неко испалио звучни топ са крова палате Албаније, Боже ме сачувај.
Али он се никада никога није бојао, чак је једном приликом врху једне странке поручио да је спреман да се потуче са њима „изаћићу сам на крај са њима петорицом“. На крају се то завршило тако што је епски, како и доликује циклусу Бањског чојства и јунаштва, врло храбро поручио само једном од њих: „Од тебе да се уплашим девојчице…“
У сваком случају, оштро је закорачио у собу где га чекају професори, академци. Погледом тражи ректоре и декане, кад оно тамо Ђуро. Госпон Ђуро устаде и озарен саопшти радосно окупљенима: „Народе српски, љубезна браћо моја. Сад ми се браћо чини, да сам дужност своју точно и совјесно испунио с пожртвовањем живота мог и здравља мог. Испунио сам је као човек, као син отечества, као љубитељ рода и као управитељ ваш, те вас доведох код најмудријех међу нама да нам каже што нам је чинити.“
Али, уместо брзог одговора, вођа са севера се загледа у Ђуру, настаде један чудан период тишине, па рече: „Молим вас, немојте да долазите, јер би то био наш крај.“ Присутни се згледаше са неверицом у очима. Али он настави нешто другачијим, умеренијим тоном: „Ја сам сендвичар. Уосталом као и ви. Врло добро знамо шта нас је снашло.“
Баш у то време по градовима и селима у земљи избила нека буна. Устала кука и мотика, па заузела друмове, хајдуци по шумама. Мало, мало па неко заврши у апсу. Ђуро, онако мало скамењен, мало изненађен, усуди се да дода још нешто: „Народ је уплашен.“ Јакако да је народ уплашен. Сви то знају. И свима је доста страха. Али Ђуро није мислио на неки тамо народ по сокацима, већ мишљаше и на своју сабраћу, баш те који сада стајаше са њим, а мислио је мало и на себе. Страх не бира. Он хвата кога стигне и кад стигне и онда не пушта. Међутим, вођа прекиде мисли свих око стола: „Мораћу да смислим нешто горе од Сајма. Драго ми је што се грађани плаше.“ Гости мало устукнуше. Шта би сад то значило? Видевши да им није јасно, он појасни: „Немамо право да уништавамо животе већег броја људи него што је то било предвиђено првобитним плановима. Али…“ Један од присутних, мислим да се зове Мома, Бома, Мона, тако нешто, прекиде вођу констатацијом да је имао пенал, али да је и њему Дробњак подвалио. Вођа га погледа онако безначајно, скоро никако, па настави: „Нећемо стати са борбом док се не испуне захтеви народа од 12. априла. Овде нико не обећава као ја. Нико то не уме да ради. Нико не схавата колико је важно да се обећава, колико то утиче на народ! Ево, на пример: да ли се сећате да сам рекао да ће грађани Србије до 31. марта видети најжешћу борбу против корупције?“ Сећамо се, каже Ђуро и стоји као укопан – Како се не би сећали? (А све мисли да корупција и није тако лоша, осим ако он није укључен у корупцијску комбинацију. У том случају корупција је лоша, јер њега у расподели нема и зато се у том случају треба борити против ње.) Међутим, вођа наставља: „Значи сећате се. Е, добро. И шта је било? Па ништа! Не знам да ли знате? У Београду 50.000 људи не жели да ради. Овде нема јунака као што је био Мурат. Ви мислите, да је лако бавити се корупцијом?“ – Где лако! – добацује Горанче, звани Коцка. Сви погледаше у Коцку значајно, јер су и заборавили да је присутан. А он насмејан и углађен, као да је сад сишао са Тик-Тока.
И баш тада наилази Сузана и позива вођу да пређу у дворану где га очекују радници кинеских компанија. „Веома сам поносан на полузагрљај председника Сија“, обрати им се на самом уласку у дворану. Разговор се наставио у више него срдачном тону. Он се распитивао како им иде наплата, а они су се жалили на раднике Србе који се буне кад их неко шутира, понижава и малтретира. Колико је то био добар и визионарски пројекат, говори податак да је био бар 2 пута скупљи него било који такав у Европи. Не могу Европљани да стигну тај економски раст. Шта да се ради, тако им се заломило. Кинезима је нагласио да се не брину око генералштаба, документација Републичког завода за заштиту споменика културе није фалсификована како би фирма Трамповог зета Џареда Кушнера могла да реализује пројекат на месту зграде Генералштаба… Кинези се згледаше, јер какве везе генералштаб има са њима, но добро. Све за сада иде како треба. На крају разговора, устао је и дао савет градитељима: „Градите ниже зграде, биће више деце.“
На озареним лицима кинеских инжењера развукао се осмех и они почеше да скандирају: „Жуте људе на Морави, Ацо не заборави!“, а он им одговори: „Волим вас док скандирате.“ Једна, рекло би се, милина Божја и доказ челичног пријатељства.
Након тог састанка, а већ је радио 35 сати тог дана, направио је паузу да се освежи трешњама које је вешто јео виљушком. Те виљушке су биле из есцајга који му је дао Путин и то када му је поклонио пушку краља Милана. Јесте се тада мало замислио одакле Путину пушка краља Милана, али је есцајг био топ.
Директно са тог састанка изашао је на терасу да се обрати земљорадницима који су дошли својим тракторима и окружили његово двориште тим истим тракторима. Стоје ту већ неколико дана, тражећи од њега да им каже шта ће да подузме као меру подстицаја у пољопривреди, има ли неких субвенција? Шта се планира? И док је Ђуро вирио иза завесе са првог спрата, он је сасвим одлучно и охрабрујуће рекао нашим земљорадницима: „Као индијански врачеви молим кишу да падне!“ Да ви само знате какво одушевљење је настало. Ђуро се тако пуно изненадио, овим више него генијалним одговором, да се толико јако лупио по челу, да се чуло напољу, све до посластичарнице Пеливан. Па тако је! Нама само киша фали, све остало је ок. Како нисмо видели да је решење у облацима? Посрамљени због своје охолости и љутње коју су показивали према вођи, сви земљорадници су отишли из дворишта за 15 минута. Сутрадан је пао тежак град и потаманио им и уништио све усеве, тако да сад немају ништа. Али зато немају више око чега ни да брину.
Са терасе је журно ушао у зграду и скоро трчећим кораком отишао до бочног улаза, где се налазе нека аутоматска врата која су баш тада била блокирана. Иза тих врата стајао је ректор и неколико његових сарадника. „Само да вам кажем“ – говорио је кроз затворена стаклена врата, покушавајући да их отвори, али није имао снаге, исто као једном приликом када није могао да отвори флашицу воде – „Рад Синише Малог није плагијат, само фусноте није извлачио на прави начин.“ Ректор га је само погледао. Онако господски прекорно. Ректор је донео потписе декана и сарадника са захтевом за ванредне изборе. Али папир не могу да предају, јер су се врата заглавила, а врата су нека сигурносна, тешка, блиндирана. Као да се боји некога или нечега.
Сва срећа па наиђе Сузана. Он у том тренутку романтичарски помисли како је имао среће да набаса на Сузана у својим раним радовима, јер нико не може да издржи да не спава скоро 40 сати дневно као он. А Сузана је могла и то. И Сузана тада позва једног момка из парка испред. Кажу да је студент фармације. Често је виђен како у руци носи чекић у близини полицијских кордона, пазећи да се полицајцима нешто не догоди. Е тај студент је покушао чекићем да сломи једно пластично кућиште које служи за хитне интервенције, али је баш тада нестало струје. Како се касније сазнало, Грча У-ес-бе се светио за смену и хапшење па је његова екипа ложила котлове у Обреновцу блатом те су поискакали блокови у термоелектрани и Београд остаде у мраку. У мраку су били и он и ректор. Рекло би се у демократском мраку.
Зашто и како, али он том приликом рече: „У моје време нема прислушкиваних разговора у јавности.“ Декан ФДУ у том тренутку само погледа насловну страну новина на којој је писало да су ухапшени новосадски активисти на основу неовлашћног прислушкивања њиховог разговора које је организовала тајна полиција, и да су већ више од 2 месеца у затвору. „Морате се мало више потрудити“, рече декан. „Добро, хоћу. Ево погледајте ову вашу Марију Васић. Ништа јој не фали. Једе и пије као змај.“ Ректор позва своје сараднике и декане да напусте зграду, јер очито нема смисла причати са зидовима.
Док су одлазили за њима је довикнуо: „Бираћу сваку реч у наредном периоду како бих утицао на смањење тензија.“ Сутрадан је изабрао да узвикне на телевизији на којој никад не гостује: “Затвор блокадерским терористима! Нема више ваших захтева. Не занимају ме ваши захтеви. Позивам чланове СНС-а да блокирају апелациони суд у Новом Саду!“ Некако су те тешке речи тешко одзвањале међ’ људима. Мнпги не верују. Мурат се постидео.
У том тренутку дошла је струја. Мисирац је заменио изгореле осигураче. Како ред налаже ишао је у пратњи мајора Гашпара, а са њима је била и госпођа Хаџи Пешић. Разговор са вођом је почео у елегантном, али опуштеном тону. Мајор Гашпар се присећао својих студентских дана у Минхену. Студирао је грађевину. Једном приликом, ишао је са својим колегама до Стразбура. Комбијем. Тек што су кренули из Минхена покварио им се комби. И таман описује како су налетели на неког аутомеханичара, кад га вођа прекиде својом упадицом: „Ма није могуће. Кажеш недалеко од Минхена студентима се покварио аутомобил. Један од мојих другара из детињства је аутомеханичар тамо, он вам је наплатио дупло више него што би иначе, мислим 3.000 евра.“ И почео је да се смеје. Манито, гласно, узнемирујуће. Није стајао. „Ахахахахахаха, па ова подвала из Минхена је најновији хит.“
Мисирац рече себи у браду: „Јозо дај воде!“ То је био знак да крену даље. Госпођа Хаџи Пешић је била више него разочарана. Почела је нека олуја. Небо се проломило.
Нешто је пукло у ваздуху. Настала је тишина. Па онда тешка, натапајућа киша која је ударала о сокаке и улице. Облаци су висили о гранама дрвећа. Као да су врхови пробушили облаке из којих је вода падала на земљу у таласима.
Неколико новинских аганција је чекало испред својих Гмаил налога да добију најновију изјаву, најновијег председника у најновијој историји. На екране њихових монитора наједном искочила је нова порука: “Плашим се да је у мени, у мојој глави почело да се појављује то нешто лоше, а то је како да вратим свим људима који су толико зла нанели мени, мојој породици, мојој деци и свима. Борим се против тога свакога дана.” Новинарска пера су кренула да пишу о драми, о трилеру који се дешава на Андрићевом венцу. Ускоро на екранима искаче најновија порука: „Дође ми да скочим кроз прозор.“ У редакцијама фрас. Нико не дише, тзв. мртва тишина.
Сви очекују вести из Косјерића и Зајечара.
Очекује се победа студената.
Вођа се нада да неће изгубити. Све је упрегао. И Ђуру и Туршију. „Ваљда нећу изгубити. Обећавам да ћу у оделу да скочим у ташмајдански базен ако добијемо ту вест у јуну.“
П.С. Матриx се распада. Живот се рађа.
Миодраг Гавриловић
