Под легализацијом се подразумева озакоњење нечега што је изворно урађено нерегуларно или чак директно противзаконито. Свако ко се у такве ствари упусти, од грађевинарства до политике, углавном настоји да накнадно легализује своје (не)дело. Када се ради о обичним стварима, као што је рецимо адаптација поткровља породичне куће, људски је за то имати разумевање. Но, када су у питању преступи Вучићевог режима или његових евроатлантских (кључних) ментора, нељудски је прихватити оно што су нам учинили. Наравно, насупрот томе, они се труде да нађу „опоненте“ који ће им издати „потврду“ да су политички нормални иако то нису.

На унутрашњем плану, примера ради, имали смо пре неки дан такву операцију у вези са састанком ректора Универзитета у Београду са премијером Мацутом и неколико „његових“ министара. Разумљиво је што је опскурна власт тако нешто желела, али несхватљиво је што је Владан Ђокић са сарадницима на то пристао, и то првог радног дана „нове“ Владе, баш док су се одвијали протести универзитетских и просветних радника пред Министарством просвете, због оптужби на рачун Дејана Вука Станковића због, како се тврди, сексуалног узнемиравања студенткиња.

Владан Ђокић ФОТО: Фонет

Лепо је што је после састанка Ректорат саопштио „да је за нормализацију стања на Универзитету потребно испуњење студентских захтева и отклањање свих других облика притисака на академску заједницу“. Међутим, штета је несумњиво почињена већ одржавањем састанка на начин који доприноси политичкој легализацији онога што представља најодвратнији облик „дивље градње“ владајућих структура, од стране њиховог мрачног господара.

Исте ствари се дешавају и на спољњом плану. Немали део нашег опозиционо настројеног друштва непромишљено прихвата „ауторитет“ Брисела у домену српске унутрашње политике. Од њега наиво очекује демократски спас а заборавља да се ради о једном од кључних евроатлантских центара моћи, које стоји иза агресије на Србију 1999. године, окупације Косова и Метохије, те стварања на простору наше јужне покрајине НАТО марионетске творевине под контролом албанских сепаратиста. Да не заборавим и упорно поткопавање Дејтонског споразума са циљем рушења Републике Српске, инсистирање на литијумском рударењу, али и тихо увлачење Србије у агресивну Северноатлантску алијансу.

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Тиме што признајемо ЕУ естаблишменту прекомерни значај када се ради о уређењу наше куће, чији плац он упорно умањује тако што нам са разних страна отима његове делове, ми на легализујемо те геополитичке злочине. То није ништа мани грех од свега наведеног и још много тога непоменутог, што иде у прилог учвршћивању последњих месеци пољуљаног Вучићевог картел режима!

Устали грађани Србије, предвођени студентима, за то се не боре. Њима није циљ легализација свега онога накарадног, што су домаћи и страни моћници учинили на уштрб нашег народа, већ обнова демократије и спољне слободе, како би наша Србија постала држава која ради у интересу српског народа у целини (чија је матична земља према Уставу), као и свих других њених грађана.

Таква Србија мора да се гради на дисконтинуитету са интерним и екстерним злом, а не на његовом препакивању на начин да може да опстане и у новим околностима. Против таквог континуитета морамо енергично да се боримо сада када се редефинишу односи код нас и у свету, односно ствара оквир у коме ћемо у наредним годинама а можда и деценијама живети.

Нисмо устали ради козметичких промена, којима би се прикрила мрачна легализација у дубини ствари, већ ради коренитог преображаја садашњег наказног система. То морамо увек да имамо у виду и следствено томе не смемо да допустимо да нас било ко превари за рачун Вучића и његове соровшевске белосветске братије, макар нам се у неком периоду чинило да исправно поступа (чему могу да доприносе и режирани режимски напади).

Политика је пуна претварања и маскирања, битно је шта се из тога стварно изроди. На време то процењујмо на унутрашњополитичком и геополитичком плану, да не би допустили да на крају испадне да већу дугорочно корист од ослободилачког студентско-грађанског покрета који је у јеку, имају они против којих је усмерен, а не народ коме је посвећен!

Посматрано у том светлу, да се врати на благотворну по режим легализацију са којом сам почео текст, далеко је да лично већ сада Ђокићу дајем непрелазну оцену – можда се само ради о томе да не схватам лукавост његовог маневра – али познајући модел деловања СНС екипе, не слути ми на добро олака спремност ректора на преговоре са Вучићевом марионетом Мацутом и некима од најмрачнијих чланова „његовог“ кабинета!

Драгомир Анђелковић