Предлогом својих „мера после“ које је покрет „Проглас“ објавио на новогодишњу ноћ, овај покрет је изнео низ корисних идеја за увођење реда у различите аспекте друштвеног живота, укључујући и економски живот, али је, нажалост, у првом „поглављу“ тих мера направио озбиљне пропусте који могу довести у питање кредибилитет целокупног програма.
Конкретно, ради се о „мерама после“ у домену правосуђа, које показују непознавање појма транзиционе правде и одговарајућих етичких принципа. Ево неколико основних разлога за ову констатацију.
1. „Програм“ Прогласа сугерише да ће се, када наступи „дан после“, приоритетно предузети утврђивање одговорности за нечасно поступање носилаца правосудних функција, по постојећим законима и етичким правилницима. То значи да ће се примењивати закони и етички правилници које су предложили сами носиоци правосудних функција да би се заштитили, а који, осим што просто не задовољавају елементарне стручне критеријуме у етици и писали су их људи од којих нико, никад, није чак ни слушао етику, рецимо, предвиђају да етичка непочинства носилаца правосудних функција застаревају за две године од момента извршења, тако да и у оним минијатурним пропорцијама у којима посебно драстичне етичке преступе неко и пожели да процесуира, процес готово увек доводи до њиховог застаревања.
Имајући у виду чињеницу да ће, ваља претпоставити, тај „дан после“ Прогласа доћи после Нове године (саопштење је издато на новогодишње вече), ако не и много касније, фактички сви етички преступи учињени пре издавања овог „програма“ ће самим тим „по важећим етичким правилницима и законима“ застарети, тако да нико неће бити кажњен.
2. Програм Прогласа предвиђа и формирање тужилачке полиције, што је захтев који тужиоци истичу већ дуже време, а који је потпуна бесмислица. Тужилаштво није способно да командује полицијом. Протести због надстрешнице се и одвијају великим делом због неспособности и неспремности тужилаштва да ради свој посао, о чему постоји огроман консензус у јавности. Дати тим људима, без озбиљне реформе целог система, сопствену полицију, представља предлог који открива два забрињавајућа елемента.
Прво, он показује недовољну промишљеност у писању предлога. Шта би се десило да је до сада тужилаштво имало своју полицију? Колико би људи било невино утамничено, колико би недужних људи било избачено из својих кућа, лажним пријавама, праћењем „модних трендова“ у раду тужилаштва, и сличним злоупотребама?
Друго, овај предлог показује непознавање значаја и природе полицијског рада. Полиција је озбиљна структура која захтева посебну струку да се њоме управља. Полиција има своју етику, своју хијерархију, своју обуку.
Иако у полицији има злоупотреба, многи људи који су били на удару овог и оваквог тужилаштва су се осведочили да су једино од полиције добили фер и компетентан третман, да су полицијски службеници, у оном домену у коме су вршили процене ризика и сличне радње у склопу преткривичног поступка, били неупоредиво искуснији, разумнији и праведнији од већине тужилаца.
Стављање полиције под команду једне групе која уопште није обучена да управља полицијом, која не познаје полицијску науку ни полицијску струку, представљало би додатну катастрофу за правду у овој земљи.
3. У правом „поглављу“ програма ПроГласа који се односи на правосуђе нема никакве реформе правосуђа. Ту се уопште не помиње транзициона правда (да ли аутори овог поглавља уопште знају шта је транзициона правда?), а из тог „поглавља“ проистиче и недовољно познавање основних појмова правосудне етике.
4. У програму ПроГласа нигде се не налази преиспитивање бројних незаконитих и нечасних пресуда које су српски судови донели и које су потврђене од стране другостепених судова и у поступцима по ванредним правним лековима, а који су довели до тога да се људима уништавају егзистенција, породица, отимају деца, да се они финансијски и лично уништавају. Те неправде би аутори овог првог дела „мера“ да оставе да спавају, док жртве не поумиру. Наведено питање је посебно акутно када се ради о судијама Уставног суда, који својим нечињењем годинама спречавају да жртве правосудних злочина у Србији бар симболичну правду потраже пред Европским судом за људска права у Стразбуру.
5. У програму ПроГласа нигде се не помиње увођење посебних кривичних санкција за носиоце правосудних функција, ни било какво преиспитивање њиховог знања, њихове етичке оспособљености, било какво увођење лиценци за ту професију, које би захтевало учење и периодично полагање испита. Све што ово поглавље предвиђа је да неко други дође на чело овог и оваквог, пропалог система, и да се обрачуна са пар својих личних противника.
6. У првом делу „мера“ не помиње се ни потреба да се одмах ревидира кривично законодавство и утврди одговорност оних „стручњака“ који су у кривично процесно законодавство увели стандард „извесности“ у доказивању. Појам извесности уопште није правна, него логичка категорија, која је недостижна у било каквом правном поступку. Он је вероватно уведен јер „експерти“ који су писали тај закон нису знали да превод енглеског стандарда „изван разуме сумње“ није „извесност“. Пошто је извесност недостижан стандард, последица је актуелно стање у кривичном правосуђу у коме свакакви људи за судијском катедром одлучују како хоће, и како се њима учини исправно, не хајући ни за „извесност“ ни за „разумну сумњу“.
7. Први део програма ПроГласа не помиње ни перверзну праксу у актуелном правосуђу да судије које су изабране на судијске функције у вишим судовима, добијају функције председника нижих судова, у којима не поступају као судије, што је очигледна злоупотреба буџета, судијских овлашћења и самог правосудног система. Из наведеног првог „поглавља“ програма проистиче да би се оваква пракса наставила, уместо да буде забрањена.
Да ово прво „поглавље“ мера ПроГласа не би нарушило кредибилитет ПроГласа у целини, неопходно је да оно одмах буде избрисано и да се ангажују компетентни људи ван правосуђа који ће израдити програм транзиционе правде и етичке консолидације правосуђа, уместо да се протура једна у ствари безидејна и празна матрица у којој нема стварних реформи правосуђа.
Консолидација правног система је кичма друштвених реформи. Ако се она изведе како треба, није битно ко је на власти. Зато фокус треба да буде на стручној и поштеној изради овог дела програма, који би требало да буде у складу са озбиљношћу и квалитетом остатка предлога ПроГласа.
Александар Фатић, оснивач Института за практичну хуманистику (Извор: Данас.рс)
