Требало је, првобитно, да наслов овог текста буде – Шта су нама студенти? Но, одговор је, ионако, одвише лак, очигледан, јасан: студенти су наша будућност и наша савест. Поготово ово потоње.
Није тежак ни одговор на промењено питање из наслова. Можда јесте вишезначан, можда и противречан. Јер, да, реч је о оном што је, у једном часу, у једном предугом часу који траје десетак година, усахло у нама и око нас. Реч је о Нади. Патхос тренутка допушта овде велико почетно слово.
И биће да није само посреди случај, него и нека виша или, бар, поетска правда, то што се тај светлуцави сабор на Славији догодио у присуству сени Димитрија Туцовића. (Земни остаци, после шест селидби јесу на Новом гробљу, али извесни гениус лоци ради и на данашњи, недељни дан.) Јесте, тако се некад тај трг званично звао, мада га нико никад тако није називао. Увек смо говорили – Славија. И кад је тамо био биоскоп, лепа, наменски грађена сала, модернистичка на Баухаус-начин, кад је поред била она стара апотека и књижара, није то био леп трг. Митићева рупа, посве запуштени – мада некад пристојан примерак модернистичке градње – хотел Славија, киосци – углавном К-67 Саше Мäцхтига, они црвени – са спаљеним месом за прегладнеле ноћне птице, не беше то велелепан део града. (Није помогла ни стилски неодређена градња новог хотела, а свакако не бесмислена, незграпна, нефункционална фонтана, а ни коса тераса, тамо где је премештена Туцовићева биста.)
Вечерас пак (овај текст настаје неколико сати по окончању скупа) Славија је уистину блистала, попут улица у песми Владе Дивљана. Била је лепа од људских лица озарених Надом, понизних пред трагедијом, вољних да живе достојанствено. Или, бар, мање понижено.
Заправо, последња реченица је оно што, чини се, студенти и средњошколци не баштине од нас, нешто чега су лишени: страха од наде. (Овде, следствено, иде мало слово. Јер, таква је нада у нас изуједаних змијама, што се и гуштера плашимо.)
Лепа је, дакле, била Славија, Трг Димитрија Туцовића, место где је он, најродољубивији Србин двадесетог века, с искуством претходних ратова, с јасним ставом спрам царистичке империјалне логике, с искуством Албаније 1912, с пуном критичком свешћу о сопственом народу (данас би га нацоши погрдно звали оним идиотским, неписменим неологизмом, дакако) организовао доследне антиратне демонстрације, а онда отишао у Први рат да на Колубари погине, у Христовим годинама, као војник, родољуб, суштински слободан човек.
Стоји тако човек, не више средовечан, него у дубоком другом полувремену утакмице коју зове властитим животом, помало срећан, помало забринут, највише тужан. Срећан јер, ето, неко се не плаши сопствене Наде, забринут јер више ни не уме друкчије (што би рекао Философ: битак тубитка је брига), и тужан са два разлога: најпре, због оних петнаест убијених (а стојећи на месту где се Краља Милутина улива у Краља Милана додатно очајан знајући да силан свет што туда силази мора проћи поред улаза у „Рибникар“, баш као и што је тек неколико стотина метара лево она друга црна и мртва тачка, место где су, пре двадесет седам година, два скинхеда усмртила Душана Јовановића, Рома из „Рибникаровог“ ВИИИ2, само зато што је Ром), а, потом, тужан и због чињенице да се и његов потомак налази ту негде у маси надајућих, не, дакако, зато што је ту, него зато што и тај млади човек, ускоро пунолетан, мора, ето, имати своју уличну биографију, болно истоветну предачкој. (Деценијама се, ето, тај све старији човек вуче улицама овог града, тужан, бесан, очајан, с надом и без ње, тешећи се све тежим и све опоријим хумором.)
Славија је нама Нада. Студенти су, такође, Нада. Али, не више нама. Они су своја сопствена Нада. Те је и Слав(иј)а њихова. Славија, трг Добре Наде.
Горчин Стојановић /Извор: Радар.рс)
