Шта и куда даље?

Без обзира да ли сте супротстављени овој власти због идеолошких, политичких или вредносних ставова, морате бити способни да детектујете лоше особине и код политичара вама блиских организација, покрета, странака. Било са ког пола да сте морају вам сметати искључивост и бахатост чак и оних који пролазе кроз вишегодишњи медијски прогон, чији се животи уништавају, који су изабрали да буду громобран у олујним временима.

Када сте дуго супротстављени нечему или некоме неретко постајете његов одраз у огледалу, свесно или несвесно прихватате обрасце понашања, непријатно повишени тоналитет, упадљиве невољне покрете, чак и лапсусе и поштапалице. 

Једноставним примерима може се показати колико је Вучића не на власти, већ колико је Вучића у самој опозицији. И превише, на жалост.

Полако постаје манир, тренд, обичај да се на свако питање о одговорности даје одговор који уместо прецизности и садржине, у себи садржи контрапитања – а шта бисте ви урадили/а ко уместо нас?

Ово прво питање заправо и није питање, то је дечја провокација, безобразлук недостојан озбиљних људи. Иза те лажне понуде или захтева да онај који пита мора имати бољи одговор од оног који је питан, јесте показивање става да није само питање глупо, већ да је глуп и онај који доводи у питање знање и способност особе коју интервјуише. Та врста безобразлука, мангуплука или префриганости до те мере иритира да најбоље показује колико су поједини опозициони лидери далеко од тога да буду прихватљива алтернатива систему против кога се наводно боре. Тај систем штанцује недовршене личности на важним позицијама унутар администрације, формира неформиране људе у самозване стручњаке који лече свој егоцентризам по студијима режимских телевизија, намеће васпитни систем по коме се недостатак аргумената надокнађује драњем, напињење гласних жица истеже мождане вијуге, испуњени новчаник компензује духовну испразност.

Против таквог система потребни су људи чврстог моралног става, децентног понашања, са довољно скрушености према бољима од себе, без наметљивости и самохвалисања, са енергијом која покреће и мотивише. Људи који живе оно што проповедају, који својим примером показују да је могуће бити другачији, понашати се и мислити другачије.

На жалост, тај систем постао је попут нуклеарног реактора, толико радиоактиван да је озрачио и опозицију. Она полако мутира у алелну форму власти, јер се све чешће односи према својим критичарима слично као власт, постаје једнако нетрпељива, дрска и одбојна.

„ А шта бисте ви урадили. Ево, изнесите неки паметан предлог, па ћемо подржати.“

Овај изазов  не приличи онима који се називају „лидери“. Лидер никада не препушта другоме иницијативу. Он саслуша и прихвати критику, саслуша, не мора да послуша. Лидер увек има план за успех и план за неуспех свог предлога, план је оно што га чини лидером јер он води, њему су познати кораци унапред. Ако нису, онда није лидер већ импровизатор, коцкар, егзибиционист, дилетант.

Разочаравајуће делује да они који нам обећавају промене на боље, сами се мењају на горе. Не схватају да су некада критике добронамерне, кад-кад исцељујуће. Свестан сам незавидне позиције у којој се налазе, да су изложени ударима са разних страна, да су наш глас у пустињи, да су на удару, под притиском,  на „мерама“… Саосећам се са њима, као што се саосећам са омиљеним играчима који добијају ударце по цеваницама, разбијају аркаде, троше своје тело да би нама донели неки ужитак или мало забаве. Ми јесмо посматрачи, навијачи, неко је коментатор, аналитичар, неко је у стручном штабу, појединци су финансијери, стратези… Али, слава припада вама јер сте ви на терену, ви постижете голове, за вас се навија, ви ћете бити ношени на штитовима, вас чека место у историји. С обзиром на толики улог, на толику потенцијалну награду, правила игре захтевају изузетне напоре, физичку и менталну припремљеност, спремност на ултимативну жртву, натчовечанску упорност и издржљивост. 

Питање је само да ли сте достојни тог подухвата, да ли сте уопште свесни изазова. Народу је доста изборних пораза, узалудних шетњи, батина, хапшења, медијске агитације и терора. Народу је доста осећаја лажне моралне супериорности, трагичне узвишености наспрам зла које га окружује. Народу је доста свега, некада и вас. Проблем је што сте/смо упућени једни на друге, а наставак проблема јесте питање селекције и организације. Можда би неко из народа требало да замени вас на терену, а да се ви мало вратите у народ. И ту настаје чвор. Завршетак проблема је што се после те рокаде многи од вас не би вратили у народ, већ у луксузне виле, скупоцене аутомобиле, далеке туристичке дестинације или институтске кабинете, академске куле од бјелокости у којима на народ гледате из птичје перспективе.

Зато су многи од вас нервозни, баш као када Вучић говори о главама уместо о оставкама. Многима је опозициони статус понекад важнији од главе, јер анонимност, политичка пензија значи нестајање, смрт. Тај егзистенцијални страх прикрива се мачо флоскулом да „никада нећемо одустати“, „боримо се до краја“, „најјачи само остају“… А у ствари, привидни вишак тестостерона прикрива страх од неуспеха, сакрива вишак сујете и мањак поштења.

Не, нисте ви исти као Вучић, далеко од тога. Али, онај ко планира да га замени мора бити и другачији и бољи од њега. У сваком погледу. И то не само на погледу, већ и на делима.

Др Александар Дикић