Шта хоће Русија?

Понашање према Вучићевом режиму руских званичника – али и оних који из неформалне зоне утичу на доносиоце кључних одлука у Москви али и јавност Русије – великом делу српске јавности делује шизофрено.

Док Спољна обавештајна служба Руске Федерације (СВР) основано оптужује Вучића за скривено снабдевање Украјине српским оружјем (а њу предводи веома утицајни и са Путином блиски Сергеј Наришкин), министар спољних послова РФ (Сергеј Лавров) посредно стаје уз председника Србије.

Његова нова изјава поводом масовних народних протеста у Србији, уз сва ограничења, на тај начин може да се протумачи. Како је рекао: „Западне земље покушавају да искористе одређене унутрашње догађаје у разним земљама како би унапредиле своје интересе на штету интереса других партнера дотичне земље. Надамо се да се западне земље овог пута неће упуштати у своје обојене револуције“.

У исто време Александар Дугин – руски геополитички теоретичар са кремљовским идејним дометима – поручује: „Срби желе да Вучић оде. То је сигурно. И сви Срби то желе. У овом тренутку он контролише државне структуре али има нулту подршке међу становништвом. Једино што део људи који се боји обојене револуције не учествују у протестима. Но, Вучићу је дошао крај. Његов легитимитет је нестао. Вучић мора да оде. То је мишљење српског друштва“.

Све наведено, ако дубље сагледамо ствари, није баш противречно и посматрано из русог угла има смисла. Став СВР значи да Руси добро знају да је Вучић бараба која вара и њих. Дугин не скрива да им је јасно и да му време истиче. А Лавром поручује да неће тек тако препустити Србију Западу, тј. биће и уз Вучића док не буду уверени да у београдском средишту власти неће добити горег од њега.

Кремљ је, штагод повремено причао, свестан да у Србији није у току било каква „обојена револуција“, али плаши се „обојене еволуције“, тј. да одлазећа српска власт, Брисел и долазећи политички фактори који се рађају из народних протеста (а и апсорбују део постојеће опозиције), не направе неки тајни споразум о меком препуштању контроле над државом. Јасно је да у мери у којој ЕУ у томе буде имала уплива, Србија клизи ка преовлађујућем западном утицају.

Курта са НАТО амблемом сменио би Мурту са истим знаком. Српске патриоте се неретко плаше онога чега и Русија. И то са основом. Нема сумње да у дубинама студентског покрета кључа национална енергија. Али међу онима који га усмеравају поуздано не знамо ко доминира. Није ипак искључено да су то људи типа ректора Владана Ђокића, који су резервни играчи како за Брисел тако и Вучића.

И петог октобра 2000. године већина Срба је енергично устала против Милошевића због његове погубне косовске и генерално националне политике, а не што нас није повео евроатлантским путем на уштрб српских интереса (друга ствар је да је то учино већ крајем 80-их, те да смо благовременим геополитичким прилагођавањем у добра распада Југославије могли да решимо српско питање).

Много је нажалост важније ко иза кулиса доноси одлуке те може да искористи прилику да преузме системске полуге моћи, него шта куца у срцима народа. Онда је разумљиво што је Москва обазрива. Међутим, оно што није схватљиво, то је њена дугогодишња пасивност да по угледу на Запад покуша дубински да утиче на српске политичке процесе, те да уз своје играче у власти, развија и опозициону алтернативу са којом може плодотворно да сарађује када дође на чело државе.

Све то Кремљ није радио како треба, а у неким моментима је и дегутантно подржавао Вучића, који је издавао српске интересе умногоме заклањајући се иза Русије. Полазећи од тога није неосновано рећи: нека Москва жање како је сејала. Али, немамо права на емоције. У питању је судбина Србије, а не Русије. Она без нас може, а ми, ако желимо да бранимо оно до чега нам је стало, тешко без ње можемо.

Ако желимо да се боримо за очување и минималних позиција у вези са Косовом и Метохијом (као основом за енергичније деловање у погоднијим околностима) те опстанак реално угрожене Републике Српске, морамо да се ослањамо на силе као што су Русија и Кина. Запад упорно ради против наших виталних интереса од краја 20. века (а асиметрично и од много раније). То је непобитна чињеница.

Полазећи од тога и других параметара геополитичке реалности, не смемо себи да дозволимо луксуз ирационалности. Несумњиво многе од нас љуте речи руског амбасадора у Београду, готово сигурно Вучићевог лобисте, Боцана-Харченка, а револтирају нас поигравања у вези са непостојећом „обојеном револуцијом“ Лаврова или Марије Захарове. Но, памет у главу!

Много је важније то што из најновијег оглашавања Дугина можемо да закључимо да Кремљ отписује Вучића. Само још неће да ради против њега док не види да ствари за Русију у Србији неће постати горе а не боје.

С обзиром да је за патриотску Србију такође важно да не допустимо да наша земља још више скрене ка Бриселу и НАТО – јер тако се удаљавамо од Косова, РС и преосталог суверенитета – на нама је да се боримо против онога што би могла да испадне антируска комбинаторика, а на Русији је да се што пре активира у Србији како би помогла овдашње аутентичне националне процесе од којих зависи не само наша судбина, већ и њен утицај на Балкану.

Драгомир Анђелковић