Опозиционе странке ССП, СРЦЕ и ЗЛФ имале су шансу да покажу да су раме уз раме са грађанима и студентима, у борби против режима који деценијама уништава Србију. Уместо тога, видели смо стару игру маски и тројанских коња.
Док студенти организују блокаде, ризикују прекршајне пријаве, батине и притиске, политичке партије им нуде – место на листи. И то последње. Тако је Борко Стефановић, потпредседник ССП-а, “великодушно” ставио студенте на зачеље опозиционе листе. Као да су реквизит, а не мотор промена. Као да њихова борба вреди само за добру слику пред камерама.
Али студенти нису ни декор ни украс. Њихова снага долази из аутентичне побуне, из јасног осећаја неправде. Они не траже фотеље, они траже правду. А то је оно што данашња опозиција не разуме – јер је одрасла у политичкој трговини, а не у борби за вредности.
Ту су и фамозни зборови, представљени као неутрална окупљања. Наводно, то је “глас народа”, без политике. А заправо – сцена за старе актере да се опет прогурају, да ставе маску неутралности док шапућу о листама и подели плена. Неутрални? Само у мери у којој лисица може бити неутрална у кокошињцу.
Здравко Понош и његово СРЦЕ – некада генерал, затим председнички кандидат, сада лидер нове странке. Али ништа ново у његовој политици нема: исти људи, исте приче, исти дипломатски кадрови који су већ деценијама у оптицају.
ЗЛФ – Зелено-леви фронт, предвођен Радомиром Лазовићем и Биљаном Ђорђевић, наследник покрета Не давимо Београд. Годинама су присутни на протестима, у медијима, сада у скупштини – и све време обећавају промене које никада не стижу.
А онда патетична обраћања Бриселу: “Европска комисијо, спаси нас”. Зар грађани Србије нису довољно пута гледали како европске институције окрећу главу кад се овде гуши демократија? Зар нису баш ти исти опозиционари деценијама европским паролама правдали сопствену немоћ?
Највећа опасност за Србију нису само Вучић и СНС. Највећа опасност су тројански коњи у опозицији – они који под кринком неутралних зборова и студентских савезника заправо чувају статус qуо.
Ако Србија хоће будућност, мора да буде храбра и да каже: Нема повратка старима. Нема лажне неутралности. Лустрација – па тек онда демократија.
Јер док они праве листе, студенти праве историју.
др Светлана Цвијановић
