Након трагедије у ОШ “Владислав Рибникар” сматрала сам да, као неко ко има јавну друштвену мрежу посвећену школи, имам моралну обавезу да одреагујем.
Сећам се да ми је тада писала тетка рањеног детета да подели са мном бол. И мени је било важно да је неко, директно погођен, препознао да сам кадра да осетим страшан јад који припада и сфери којом се професионално бавим. Касније ћемо се тетка и ја срести, руковати, баш испред “Рибникара”…
Сећам се и да ми је тада неко, без слике и имена, послао поруку да ми је боље да ћутим, јер имам само каријеру и свој, добро се сећам, јалови живот.
Под претпоставком да ће и сада бити таквих, јалових коментара, осећам моралну обавезу да одреагујем, јер трагедија у Новом Саду, на посредан, али јасан начин, припада сфери којом се професионално бавим.
Надстрешнице се руше тамо где нема знања. Знање се стиче образовањем. У школи.
Надстрешнице се руше тамо где нема васпитања. Васпитање се темељи на чистом образу и одговорности. И добрим делом се стиче – у школи.
Срушили су нам школе. Тако је почело.
Сада се руши све. Тако се завршава.
Анђелка Петровић, професорка српског језика и књижевности у Математичкој гимназији
