Олако кусурамо српство.
Премеравамо се ко је већи Србин, то се ваљда кантари на кило..?
Ко је гласнији, набуситији, намрштенији, коме пола киле распећа бије о груди- тај је калуп, таквоме су и Дечани мали колики је то Србин!
Није, бре, српство трка, но ход.
Магарац ће претрчати човека, па јел већи Србин због тога?
У ходу нас још нико сустигао није, а ломили су ноге за нама.
Српство је ход! Корак. Полако.
Куда да Србин жури кад је већ свугде стиго.
И тамо куд корача већ је био.
И на врховима што се други ломе да их успењу- Србин седи и чека.
Кораком је свугде стиго. Полако. Ко је још реку престигао..?
Српство се шапће, не заурлава се.
Српство је мир у сред огња. У сред урлика, дреке, лавежа, топота- српство је тишина.
Српство је молитва у којој свако име поменеш без своје.
Молитва у којој несебично дарујеш Господу да подари ономе који ништа не тражи.
Српство је суво дрво које вазда чудом олиста.
Српством наложиш бубњару да се небо ноћу огрије…
Српство је камичак који подупре планину.
Велике је ствари родило то мало српство.
И све се то велико стисне о тај мали темељац кад ударе громови и буре.
И све то велико је тек полен тога камичка.
Српство је опанак којем ципела завиди.
И никад ципела неће бити опанак, а опанак ће бити све што пожели…
Српство је завет. Реч дата вековима да се гласну.
Речју Србиновом су онолики проговорили…
О ћирилицу су се онолике лозе поштапале док им магла и копрена нису у кости срасле да прокораче.
Слепи су ћирилицом прогледали.
Српство је та разлика између нас и њих.
Они страхују има ли шта после смрти а ни пре ње немају ништа, а Србин се још на Голготи калемио…
И још тај свети калем рађа. Корак. Лак, међу божурове.
Чувај то, Србине, Господ се ту теби моли!
Памти, да те Косово и Метохија не заборави!
Чувај, другде те ништа сачувати неће!
Не дај ни стопу, јер куд ћеш онда тај корак..?
А, српство је корак. Ход часни.
Где би они- ти си већ тамо.
Куд са страхом гледају у незнано – ти си, Србине, камичком вечност подупро…
Михаило Меденица
