Пре девет година 23. августа 2016. године испред чувеног балкона Старог двора у Београду су се окупиле десетине хиљада, углавном младих људи који су дошли да уз песме и право општенародно весеље прославе сјајне успехе српских спортиста на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру. Освојено је чак девет медаља, а од тога четири у колективним спортовима. Ко је те вечери умро у Србији, умро је као срећан човек.
Ватерполисти су освојили злато, женска одбојкашка и мушка кошаркашка репрезентација сребро, док су кошаркашице успеле да стигну до брозне. Толико се народ навикао на спортске успехе да су они били мелем на рану за све остале проблеме са којима се суочавао.
Да је среће и сада бисмо имали иза себе лепо спортско лето. Данас је то далека прошлост. Нажалост није прошла ни деценија а ствари су се из корена промениле. Лето 2025. године ће дефинитивно остати записано црним словима у историји домаћег спорта. Лепих вести ниоткуда, а лоших је било на претек. Одржано је неколико европских и светских првенстава, али изузимајући мушку ватерполо репрезентацију, која је имала шансу да освоји бронзу, све остале селекције (кошаркашице, одбојкашице, кошаркаши) су елиминисане далеко пре завршнице и борби за медаљу.
Дода ли се томе фудбалска бламажа и дебакл против Енглеза, онда је сасвим јасно да је садашњост српског спорта постала толико мучна да је све више оних који су и престали да га прате. Све је мање најмлађих који су заинтересовани да тренирају било који спорт. Та чињеница је почетак лаганог умирања неког друштва. Учињен је корак ка амбису. То је стварност и трагедија суровог и одвратног времена у којем живимо.
За то време челници поменутих савеза, али и ресорни министар Зоран Гајић се не оглашавају, без обзира на алармантно стање и чињеницу да је српски спорт на опасној низбрдици и незаустављиво јури у понор. Забили су главе у песак као да их се све то не тиче. Они који су довели до такве матрице да је у српском спорту све у реду не могу бити ништа друго него саучесници у том пропадању. Осека правих ауторитета у спорту је већ одавно присутна. Медиокритети су у моди.
О новинарима да не говоримо. На прсте једне руке се могу избројати они који указују на очајну ситуацију у домаћем спорту. Живимо у времену када се о просечним играчима пишу бајке, а бледе игре представљају као „лош дан”, а не очигледан недостатак квалитета. Критички осврт је постао раритет.
Није лако присећати се свих пропуштених прилика. Сезону брукања су отвориле кошаркашице које су на ЕП већ у прве три утакмице доживеле исто толико пораза и морале су да се врате кући. У све три утакмице против Италије, Литваније и Словеније наше девојке нису биле ни близу евентуалне победе. Укупни учинак је био мизеран.
Медаља се прижељкивала од ватерполо репрезентације Србије, троструких олимпијских победника. Међутим, ни они нису испунили очекивања. Деловали су неубедљиво, али су успели да стигну до полуфинала где су изгубили од Мађарске. У мечу за треће место Грчка је декласирала Србију победивши чак са девет голова разлике (16:7).
Женска одбојкашка репрезентација Србије на последња два велика такмичења није ни близу борби за медаљу. После лошег учинка на олимпијади у Паризу одбојкашице су и на Светском првенству на Тајланду испале већ у осмини финала. Одлазак Маје Огњеновић и повреда Тијане Бошковић су били ненадокнадиви. Петнаесто место у Лиги нација је најавило блед наступ на Светском првенству на Тајланду.
Највише се овог лета очекивало од кошаркашке репрезентације Србије. Уместо злата које су многи већ видели на грудима кошаркаша, уследило је највеће спортско разочарање, елиминација већ у осмини финала од унапред прежаљене Финске. У припремном периоду Јокић и другови су убедљиво победили све ривале и по општем мишљењу, али и по квотама у кладионицама наши кошаркаши су били највећи фаворити за злато.
Када је кренуло првенство видело се да Србија не делује ни близу тако моћно. Шкрипило је у одбрани, капитен Богдановић се повредио, Петрушев, Маринковић, Милутинов, Мицић далеко од праве форме. Јокић није могао сам без адекватне помоћи саиграча, а без њега тим је деловао немоћно, безидејно и дезорјентисано. Све је то резултирало поразом против Турске, а затим веома лошом партијом против Финске и раним повратком у Београд.
Дода ли се томе и очајна атмосфера у дворани, али и око ње где је једна група наводних навијача из Србије више водила рачуна о навијању и скандирању друге групе навијача такође из Србије, онда је сасвим јасно да је наша репрезентација унапред била осуђена на неуспех без обзира на никада већи оптимизам уочи почетка првенства. Уместо „пумпања” и бодрења репрезентације дошло је застрашивања, претњи, а било је богами и батинања непослушних. Тукао је Србин Србина, бедније и јадније представљање у Европи није могло да буде.
Очајно спортско лето у Србији је затворила одбојкашка репрезентација. На Светском првенству у одбојци „Орлови” су поразом против Ирана завршили такмичење у осмини финала и на тај начин још једном потврдили да је мушка одбојка већ одавно у силазној путањи.
Шта се десило са спортским сновима?
Систем рада у којем се тачно зна ко и шта ради више не постоји. Као и у многим областима живота као што су култура, просвета, информисање… тако су и у спорту на површину испливали хипокрити, каријеристи, амбициозни послушници. Главна референца за руководеће функције у спортским савезима, да је неко члан владајуће странке, да послушно клима главом, подржава СНС свуда и на сваком месту. Они дају тон свему што не ваља, упетљани су у све грешке. Савест је давно ишчезла из српског спорта. Не деси ли се нешто радикално препустићемо се императиву пропасти. Настави ли се тако српски спорт је осуђен на крах.
Дакле, од земље спорта у којој смо се родили, на путу смо да постанемо земља насиља и срамоте. Да је у српском спорту општи метеж најбоље говори и чињеница да избори у Олимпијском комитету Србије још нису одржани иако је крајњи рок за њихово заказивање био фебруар. Када ће се одржати још увек се не зна.
На крају још једна реченица. Можда је овај текст помало конфузан, али стварност је још хаотичнија.
Милорад Бјелогрлић
