У трећој деценији 21. века пред српским народом налазе се скоро сви они исти изазови са којима се суочавао и у претходна два столећа. Борба за ослобађање окупираних територија, у овом случају то је поново КиМ, за уједињење са браћом западно од Дрине, за очување српства у Црној Гори и за одбрану културноисторијских и других права скоро сасвим затртог српског етницитета у Македонији и Хрватској.

После огромних жртава поднетих у 20. веку и једва оствареног биолошког опстанка, испоставило се да највећи број судбинских питања Срби ипак нису трајно решили. Разлози за то су двојаке природе и углавном се могу препознати као унутрашњи недостаци, који су последица историјских дисконтинуитета и они већи и важнији, који се тичу тежњи великих западних сила да српском народу не дозволе решавање његовог националног питања на Балкану на свеобухватан, историјски утемељен и одржив начин.

Резултати 20. века били су поражавајући. Геноцид Аустроугарске, Бугара, Хрвата, босанских муслимана и Албанаца над Србима у два светска рата, југословенско искуство у два различита друштвено-економска модела и титоизам као својеврсни производ Хладног рата а уједно и  псеудокомунистичка диктатура под скривеним покровитељством Запада, скоро да су сасвим уништили и физичку и културноидентитетску основу српског народа.

ФОТО: ФоНет/Роберт Мицхаел/дпа

Демографска структура Балкана тиме је заувек је промењена на штету Срба, што је поред осталог омогућило да лакше дође до етничког чишћења српског народа са његових вековних територија, током ратова деведесетих.

Вишедеценијским злонамерним и идеолошки затрованим образовним програмима и анационалном културном политиком нанета је велика штета основном културно-образовном и духовном обрасцу једва успостављеном током борбе за слободу у последња два века.

Крајем двадесетог века, ратови изазвани индукованом сецесијом Титових вештачких творевина, спонзорисаном побуном Албанаца на КиМ и подлом и ратнозлочиначком агресијом НАТО пакта, поново су Србима показали да им са запада већ више од двеста година непрестано стижу две бујице.

Прва је бујица значајних културних утицаја који су после векова проведених у отоманском ропству били неопходно средство за опоравак и препород народа коме су развојни дисконтинуитети и прескакање ренесансе и индустријске револуције претили трајним истискивањем са историјске сцене. У оквиру тога, уобичајеним крвотоком културних размена и преноса, заједно са књижевношћу, музиком, сликарством, науком, системом школовања, начином савременог одевања и другим утицајима,  долазили су и модерно занатство, нове пољопривредне алатке и технике, машине, савремена законска решења у разним областима и други елементи важни за устајање на ноге након вишевековног посртања.

Крахом своје средњевековне државе и захваљујући бројним историјским неприликама, српски народ остао је да живи подељен у две међусобно супротстављене и непријатељске формације, исламског Отоманског царства у својим источним подручјима и под влашћу Млетака, Аустријанаца и Мађара, дакле у римокатоличком свету на својим централним и западним историјским територијама.

Обе ове историјске структуре биле су углавном изразито непријатељски и колонизаторски расположене према Србима, најпре и највише из верских а одмах иза тога и из шовинистичких па и расистичких разлога.

Владан Вукосављевић

Снажне манифестације тих историјских репертоара сачињавале су другу бујицу која је Србима стизала са Запада паралелно са оном културном, просветитељском и иноваторском. То је бујица западњачке ароганције, презира, антагонизма па и мржње.

Она прва је спонтана и природна, незајажена и неометана, управо она која карактерише културне размене и струјања. Друга је политичка, религијска, идеолошка, вештачка, доктринарна, искључива и непомирљива.

Слабљењем и повлачењем Отомана са Балкана, Србима се наоко пружила прилика да се трајно придруже западном културнополитичком кругу али се испоставило да је западноевропски римокатоличко-протестантски изазов за Србе готово једнако опасан и смртоносан као и онај исламско-анадолијски.

Ако потражимо узроке и објашњења за такав став Запада онда ће нам, уз извесна поједностављења речено, можда највише помоћи увид значајног српског историчара и полихистора Милорада Екмечића. Он је то објаснио традиционалном западном русофобијом и  страхом Запада да у неком тренутку, због блискости и чврстог пријатељства, Срби не постану „руски коњоводци“ за топло Јадранско море, односно, да као највећи народ на Балкану не дођу у прилику да Русима буду и значајни војни савезници. Ако томе додамо и хиљадугодишњу злокобну мржњу Ватикана према православљу насталу због раскола 1054. године, добићемо мање-више прецизну слику околности.

Јасно је дакле да Србима историјско трајање није било лако, напротив. Векови робовања под Отоманском влашћу, осим трајног преласка огромног броја људи на ислам и стварања непријатеља од дојучерашње браће, довели су, разумљиво, и до ширења тзв. рајетинског менталитета у делу народа, што је у одређеној мери успорило и отежало борбу за слободу. На сву срећу, народна виталност и херојска димензија српског идентитета овим нису били трајно и свеобухватно оштећени, али се ова делимична менталитетска промена непријатно дубоко усадила у део националног карактера и умела је повремено да отежа важна национална прегнућа.

Поред преласка на ислам, робовање под Отоманима и чести српски устанци односили су велики број живота најквалитетнијих људи у народу и слабили су његове генетске и друге потенцијале. Велика сеоба Срба крајем 17. века десетковала је број наших људи на Косову а бројни српски устанци у Херцеговини и у Босни, од педесетих година 19. века па све до Берлинског конгреса однели су и више од 100.000 српских живота, да поменем само неке од важних, славних али и трагичних епизода. Образовни системи у Србији нису у нараштаје ученика усадили довољно прецизну слику о обиму националног страдања током векова, у ратовима али и у миру. Мало је познато да је Херцеговачки устанак, познат и као Невесињска пушка, по обиму био највећи устанак српског народа од доласка Турака, али нажалост не и по директним резултатима тог огромног херојства и страдалништва. Предуго трајање отоманске окупације било је скоро фатално за Србе али се скоро иста оцена може дати и за другу ватру на којој нас је историја пекла.

ФОТО: YоуТубе

Раскол из 1054. године довео је до дубоке и тешке поделе међу хришћанима, такве и толике да је појам „мржња“ можда и њена најупечатљивија карактеристика. Тај однос није сасвим у равнотежи са обе стране, јер је у људским жртвама и сваковрсном сатирању, тас убедљиво претегао на римокатоличку страну. Агресивни и немилосрдни римокатолички прозелитизам нанео је Србима скоро исту штету као и ропство под отоманском влашћу.

Оваква верска и национална искључивост, кулминирала је у тзв. НДХ и у геноциду који су Хрвати починили над Србима у периоду 1941-1945. Такву или сличну трагедију у Другом светском рату, друга два страдалничка народа, Јевреји и Роми, назвали су појмовима из свог језика, Холокауст или Шоа, односно Порајмос или Самударипен, управо из потребе да и у сопственом језичком регистру пронађу основ за опис неисказиве трагичности сопственог страдања. Будући да је геноцид Хрвата и босанских муслимана над Србима у периоду 1941-1945 највеће страдање Срба у познатој записаној историји, подржавам оне који предлажу да ту трагедију називамо Велики покољ.

Положај Срба у римокатоличкој зони и притиске да буду конвертити, у временима пре Великог рата, вероватно најбоље описује „Пилипенда“, приповетка великог српског писца из Далмације, Симе Матавуља.

Са таквим, тешким и трагичним историјским и судбинским наслеђем закорачили смо у 21. век, напустивши крвави двадесети под ударима касетних бомби НАТО пакта и на ивици грађанског рата.

Запад нам отима Косово већ три деценије и нада се да ће у српском народу успети да пронађе издајнике који ће са тим и формално да се сагласе на директан или индиректан начин. Покушавају већ 150 година да српску државу на Балкану сузбију на најмању могућу неприродну меру и да је угурају у Прокрустову постељу ограниченог простора између Дрине и Тимока. Кидишу на нас и на наше право на историјско постојање као гладни курјаци.

 Делује као да су се због свега тога Срби уморили од историје, наталитет је у великом паду, млади напуштају земљу, привреда и ресурси прелазе у руке странаца, народ је сит и варљиве политике и корумпираних политичара.

Неизвесно је шта доноси будућност. Старе изазове и проблеме у новом руху или сасвим нове околности.

На познату дилему Чернишевског „Шта да се ради“ и како Срби да се припреме за изазове будућности, одговор није лако дати.  Обично се посегне за стандардном химном трговачке епохе која каже да јачање привреде и повећање богатства народа решавају скоро све проблеме. Том једноставном и привлачном принципу можемо да супротставимо зрелу и мудру мисао америчког историчара и професора филозофије Вила Ђуранта који каже: „Напредак знања, науке, удобности и моћи, само је напредак средства. Ако нема напретка циља, сврхе или жеље, онда је напредак заблуда“.

Склон сам да верујем да је прослављени аутор „Историје цивилизације“ био у праву. Свака ствар коју видимо у материјалном свету, прво је настала у човековом уму у микрокосмосу идеја. Тек након тога, створена у метафизичкој форми она стиче потенцијал да буде оваплоћена у стварности.

Која би онда то идеја била коју Срби прво треба да формирају и разраде како би она стекла потенцијал да се некада оствари? Који принципи претворени у праксу могу да нам пруже релативну извесност опоравка и опстанка у историји?

Мислим да је то идеја стварања, прихватања и учвршћивања општенародне свести о постојању историјске културне, идентитетске, етичке, етничке, језичке и искуствене повезаности народа у дугим ходницима историјског битисања. Идеја о српском културном простору.

Српски културни простор је онај географски простор на коме је српски народ током дугог трајања у историји оставио несумњиве трагове своје материјалне али и нематеријалне културне баштине. То су сакралне и световне грађевине, споменици, материјална уметничка дела, језик, усмена традиција, знања и вештине које се односе на природу и космос, извођачке уметности везане за певање и играње, традиционални занати и сродне ствари и идеје, укупни плодови народне културе.

Српски културни простор, тако посматран, простире се од Атоса и манастира Хиландар на југоистоку Балкана до Трста на северозападу и од Боке и Скадра на југозападу до Арада и Сент Андреје на североистоку и северу.

Несумњиво је да тај простор, историјски гледано, Срби деле и са другим народима, али културним просторима коегзистенција не угрожава ни постојање ни деловање. Напротив, мудро искоришћене, те околности могу да буду и компаративна предност, пре свега због честе и интензивне међусобне размене културних струјања и утицаја.

ФОТО: Wикипедиа

Дуготрајна антисрпска пропаганда и поступци Ватикана, Аустроугарске, Турске, Коминтерне, КПЈ и данас НАТО и ЕУ, донекле су успели у намери да код неких Срба делимично избледи интегрална српска свест и то у два правца. Један, онај погубнији је стварање нових нација од српског етничког корпуса а други је схватање да је српка држава која је савијена око долине реке Мораве заправо једино могући и дозвољени формат српске државне и етничке идеје. Србе, као најбројнији, најраспрострањенији и државотворно најмоћнији народ на Балкану, требало је потиснути, сузбијати, уништавати, присиљавати на промену вере, национално декодирати и изазивати код њих осећање мање вредности и одстрањености из главних токова европске културнополитичке историје. У многоме се у томе и успевало, највише у физичком уништавању, али Срби су показали и показују изненађујућу виталност, упркос извесном посустајању у последње две деценије.

За оснаживање те виталности, неопходна је опредељеност овог али и следећих нараштаја људи, да кроз јасну и паметно осмишљену идентитеску и културну политику, стварају код Срба осећај и свест и о њиховој међусобној актуелној али и дијахронијској па и трансисторијској повезаности. Та свест може представљати снагу и ослонац за неко будуће повезивање Срба, када историјске околности буду повољније или када се Срби за такву повољност сами изборе.

Свест о сопственом трајању и  о пролазности великих невоља и страдања психолошки је фактор од великог значаја за опстанак народа.

Ако на тренутак замислимо неколицину Срба који су у другој половини осамнаестог века негде, рецимо на обали Дрине, Цетине, Неретве или Мораве, седели и очајавали над безнадежним положајем српства, лако бисмо могли да разумемо њихов црни историјски песимизам. У том тренутку, један део српског народа био је већ вековима у отоманском ропству, половина се потурчила, народ је у највећој мери напустио Косово у Великој сеоби. Свештенство је малобројно и углавном слабо писмено, школа нигде, људи махом необразовани, раштркани по брдима и планинама, далеко од путева и трговине, турски зулум страшан и за данашња мерила незамислив. Други део народа, у сличним је оковима и под јармом, према „шизматицима“ немилосрдног Ватикана и римокатолицизма.

Тек понекад, у српско село бане гуслар и пева о некадашњем сјају српских дворова, о елегантним српским принчевима, лепим и паметним принцезама, храбрим витезовима и мудрим и одважним краљевима и царевима. Тиме гуслар заправо обавља непроцењиво важну групну психотерапију и људима даје лек кроз поруку да они данас нису робови и парије зато што су такви самим рођењем или расним и карактерним особеностима мање вредности него што су туђе, већ је то само привремено стање у датим пролазним историјским околностима. Пролазним. Ако сте једном имали царство, господство, углед и уважавање, имаћете га опет, кад-тад. Само верујте у себе и борите се. Све је пролазно и све се врти у круг. Поново ћете бити народ осовљен на своје ноге и са сопственом државом ако видите и разумете историјску панораму свог постојања, своју величину, снагу и потенцијале који чекају да буду побуђени ако будете вредни, паметни и ако верујете у себе и свој народ. „Али ко ће, када, како, мало нас је и без снаге смо“? завапиће измаштани јунаци наше приче и биће у праву, за тај час, за тај моменат.

Али већ сутра или тих дана и месеци, чуће се негде на српском простору плач новорођене бебе и заљуљаће се колевка у којој ће бити Карађорђе, Доситеј, Вук, Хајдук Вељко, Милош и многи други који ће Србима вратити част и донети слободу. Из здравог стања свести крцатог вером и потенцијалима, неминовно ће се рађати цвеће просперитета и препорода. Из пустопољине и корова родиће се само очај, песимизам и пропаст. То је закон историје и закон живота.

Кроз таму која обавија будућност, пробијаћемо се као народ до светлости, ако поред других виталних особености, будемо имали свест о националној повезаности, о целини слике и о заједничком српском путовању кроз историју.

За нас морају бити део исте тканице и Студеница и Грачаница као и манастири на Цетињу и Крки, Прохор Пчињски и Житомислић, Фрушка Гора и Дубровник, Призрен и Книн, Скопље и Бања Лука. Близу њих теку свете реке српске судбине, Вардар, Морава, Дрина, Неретва, Врбас, Сава, Дунав и друге. Са обала Јадранског мора машу нам бројни Срби католици који су унели дах Медитерана у нашу културу и менталитет.

Пред нашим очима и у нашим уџбеницима, загрљени морају стајати као у Бранковом колу, сви Срби који су свом народу допринели памећу, мудрошћу, уметничким даром, писменошћу, храброшћу и другим даровима судбине.

Видећемо у том разиграном колу културе Доситеја, Симу Сарајлију, Ћопића, Дучића, Ракића, Мркаља, Предића, Шумановића, Иву Војновића, Марка Мурата, Јакова Игњатовића, Григорија Божовића, Мокрањца и безброј других великана пониклих, стасалих и разбокорених на српском културном простору.

Ако нове генерације Срба буду неговале такву свест, ако им пред очима буду трептала кандила из Пећи и ако буду чули гусле са Романије а душу им буде разгаљивало и ојкање из Лике и Мокрањчеве Руковети, ако буду поносни на сопствена постигнућа у дугом историјском трајању и свесни улоге свог народа у историји, онда ћемо имати шансу и да будемо бољи суседи другим народима који поред нас живе и да постепено ојачавамо своје позиције до неке нове историјске прилике у којој можемо да исправимо бројне неправде из прошлости.

Капија Хиландара, палата Гопчевић у Трсту, српска Саборна црква у Сент Андреји, место на коме се некада налазио православни храм, црква светих Ћирила и Методија на Вису, место на коме се налазио манастир Богородице Стонске на Пељешцу, Бока Которска и Скадар, спољне су границе српског културног простора.

То је физички али и духовни метапростор у оквиру кога су живели или још увек живе Срби који су у њему посејали трагове свог наслеђа и свог постојања.

У оквирима тог простора, поред Срба и са Србима живели су и живе и други народи са својим делима и траговима.

У том простору један је српски језик српског народа, са два изговора и неколико дијалеката.

Три су вере којима Срби припадају, од којих је претежна православна. Оданост Косовском завету свеприсутна је морална вертикала код свих Срба.

Осећај српског јединства унутар тог простора мора бити снажан и свепрожимајући.

Исту, заједничку српску судбину описивали су писци од Матавуља, Његоша, Андрића, Кочића, Црњанског, Станковића, уз бројне друге великане писане речи.

Уметничку и религијску визију света сликали су српски уметници, од фресака у Милешеви и Сопоћанима, преко Арсе Теодоровића и Теодора Крачуна до Паје Јовановића и Петра Лубарде.

Овај нараштај Срба који живи у 21. веку, у обавези је да обнови и унапреди свест о српском културном простору, да је пригрли и оснажи.

У обавези је и да залечи ране које су српској свести и традицији, у 20. веку нанели југословенство и титоизам, две погубне историјске аутоимуне пошасти.

Дужан је да шири идеју српског духовног и идентитетског заједништва и блискости.

Исти морају да му буду Срби из Темишвара и они из Херцеговине и Боке, они из Куманова и они из Ријеке, Сарајева, Мостара и Љубљане, колико год да их је тамо преостало.

Срби из свих епоха и са свих тачака овог простора морају се и сада и у будућности, преко и изнад буке историје, ратова и несрећа, чути, разумети и пружати руке једни другима.

Ако тако не буде, наши ће се непријатељи постарати да трајно нестанемо са историјске сцене и да за нама не остане ни један једини крајпуташ да сведочи о нашем постојању и трајању.

О миленијумском крвавом ходу једног народа ка правди и слободи.

Владан Вукосављевић