За странку националне оријентације у Србији која се налази на крајњем десном делу политичког спектра, нема тежег питања данас од односа према Александру Вучићу и Српској напредној странци. Однос према Вучићу даље води до односа према прозападној опозицији што додатно компликује маневарски простор за десни део српске опозиције у контексту апсолутно поларизоване политичке сцене. Како у теорији тако и у пракси странка крајње деснице се доводи у готово немогућ положај да врши своје политичко деловање у српској политичкој реалности.
Ако претпоставимо да имамо странку крајње десне оријентације која је у потпуности дефинисала своју политику, затворила тај круг и изложила своје ставове и вредности широј популацији, онда долазимо до питања свих питања. Какав став заузети према Александру Вучићу и СНС-у?
Основни проблем са десним опозиционим странкама данас јесте што им се национална политика и вредносни систем у бар 80% ствари поклапа са политиком напредњака. Односи према Републици Српској, Црној Гори, Сребреници, српском народу у региону, ратовима деведесетих година, војсци и одбрани, сарадњи са Русијом и Кином, ћирилици и тако редом су на истој линији. Одступања које постоје у стварима око којих се слажу су ствар стила и мере, али то и даље нису непремостиве разлике услед којих би се мостови сарадње трајно спалили.
Ако узмемо да у пракси, а сада је то готово свима јасно, од пута у Европску унију нема ништа онда можемо и ту препреку склонити са дневног реда. Остаје онај највећи камен спотицања а то је политика према Косову и Метохији. Нигде тренутна власт није направила толики дефицит у националној политици као око уступака према јужној српској покрајини. Међутим, ако узмемо чињеницу да ниједна странка из десног дела опозиције не заговара рат или било какве одлучније мере за одбрану јужне покрајине и српског народа у њој видећемо да ни овде услови за сарадњу у пракси нису немогући. Ако већ не смеју у рат, чуваће мир.
Са друге стране, колико је Косово и Метохија камен око врата толико је спољна политика Александра Вучића на питању односа према Руској Федерацији нешто што политичка десница може само да подржи. Србија и поред свих притисака и претњи ево већ скоро 3 године није увела санкције Русији нити се на унутрашњем плану јасно определила за западни наратив у погледу украјинског рата. У очима бирача националне опозиције ово је огроман плус и нешто са чим се могу повезати.
Дакле, уколико би се политички и вредносно упоредила са два највећа политичка блока у Србији данас, национална опозиција би знатно више заједничког политичког језика нашла са напредњацима и Вучићем него са прозападним опозиционим блоком.
А какве би последице биле у том случају? Шта би било са онима који се одлуче да их то сунце огреје? Мало ко је у претходним годинама успео на ногама да издржи топлоту Вучићевог загрљаја.
Зближавањем са Вучићем, које траје последњих година, Радикали су готово нестали са политичке сцене а врхунац је уследио директним уласком на СНС листе за београдске и друге локалне изборе.
Опекли су се били и Двери и Заветници. У својим предизборним наступима пред изборе 17. децембра 2023. године, били су критични према власти али исто тако са оштрим критикама и јасном оградом о сарадњи са прозападним блоком. Тиме је послата порука да у постизборним калкулацијама опозиција не може да олако рачуна на њих у послу мењања власти. Можда би они рекли да нису тако мислили али народ је тако схватио. Цензус је измакао а гласови су отишли листи Ми-глас из народа која у том предизборном представљању није била склона да се изјашњава сувише директно и често о том питању. Даљи развој ситуације је познат, Милица је министар у СНС Влади а Бошко је отишао у угоститеље.
Са националним гласовима са крајње десног дела политичког спектра долазе исте дилеме. Па се тако сада у том балансирању и ходу по танкој тврдо националној жици налази политичка групација окупљена око доктора Несторовића.
Да ли је Несторовић дошао до формуле опстанка која подразумева удаљеност и од једних и од других уз јасну поруку да је дистанца према СНС мања него према прозападном блоку? Ми јесмо против ове власти али не и против државе, поруке су које стижу из овог табора. У тој релацији највећа опасност и противник број један није Вучић, већ припадници прозападне опозиције.
Упоређивање резултата са последња два изборна мерења за град Београд нам показују да је Несторовић порастао и то за преко 9.000 гласова у апсолутним бројевима између два гласања и то са све смањеном излазношћу услед бојкота на последњем. Дакле, Несторовић не само да није пао већ је и порастао у овом првом периоду провере. То нам бројке јасно говоре.
Почетничка срећа, осећај за меру или харизма самог Несторовића, остаје да се види на дужи рок шта је узрок досадашњег успешног преживљавања између две ватре. Будући да је одредио неповратну дистанцу према прозападном делу српског политичког корпуса остаје му да пажљиво мери и сече удаљеност у односу на напредњачку власт. Свака грешка при овој деликатној операцији може да кошта опстанак његове групације на српском политичком небу.
Иако није странка крајње десне оријентације, треба рећи да и СПС мучи сличну муку. Наиме, у коалицији са напредњацима и Вучићем тешко је представити се широј јавности као странка националне политике при центру. Додуше овоме итекако кумују и остали дефекти које ова странка баштини. Социјалистима је много више одговарало време коалиције са Демократском странком када су на следећим изборима готово дуплирали свој изборни резултат. Лако је било поред ,,жутих” патриота бити. Тешко да ћемо више присуствовати расту социјалиста од готово 100% у односу на претходни изборни циклус, као што се то десило након четири године власти са Демократама.
Сунце Александра Вучића је за многе очигледно било превише. Пришли су му многи да се угреју али их је на крају прогутало. Чудне су законитости политике, најтеже су сарадње између политички сличних субјеката. Истим ваздухом се хране, исто бирачко тело их гласа. Неретко се једни утопе код других, јачи поједу слабије, једни изгубе кредибилитет а други остану нетакнути.
Некада је звезда Александра Вучића једина истински сијала на политичком небу Србије. На последњим парламентарним изборима, одржаним 17.децембра 2023.године, присуствовали смо институционалном рађању (или обнови) другог сунца у политичком систему Србије. Оног прозападног, грађанског или другосрбијанског.
Иако и даље далеко од онога што би желела прозападна опозиција је остварила најбољи резултат у претходних 10 година и са више од 23% подршке а без праве деснице код на својој листи начинила себе готово једином алтернативом садашњој власти. Резултати по градовима су још убедљивији, иако је у априлу дошло до бојкота у неким општинама и градовима потенцијал и реална снага овог политичког пола је ту и она се види. Сва наредна изборна изјашњавање биће референдум између ова два блока. Прозападни блок је свестан да не могу сами довести до обарања власти те су већ лансирали тезе о десном крилу политичке сцене са којим се мора сарађивати на датом задатку.
Уколико се странке деснице одлуче да буду опозиција Александру Вучићу поставља се аутоматски друго питање. Да ли то онда значи да се приклањају прозападном опозиционом блоку?
У периоду који је претходио децембарским изборима 2023.године, Милош Јовановић се коцкао и добио. Јасно је заузео опозициони анти Вучић став а са друге стране је отворено обећао прављење техничке владе са коалицијом ,,Србија против насиља”. Амортизација је урађена кроз објашњење да је рушење напредњачке власти приоритет а да је замисао да се након неколико месеци техничке владе иде на нове изборе са законским решењима који дају више слободе и демократије читавом изборном процесу. Опет две дистанце само је она према прозападном блоку сада мања, уз јасан отклон према СНС-у. Спасао се Јовановић топлотних зрака СНС-а, међутим то носи друге бојазни.
Уколико се у неком тренутку у будућности одлучи за експлицитнију сарадњу и предизборно/постизборно савезништво са прозападним блоком, то може довести до незадовољства бирача и чланова странке а потенцијално и коалиционих партнера. Једно је обећавати техничку владу и рушење Александра Вучића али друго је директно ући у власт са Драганом Ђиласом, Мариником Тепић, Срђаном Миливојевићем, покретом Морамо и тако редом. Лако је рећи да ће Вучић да изда Косово и Метохију али ајде ти објасни (националном делу бирачког тела) да се оно спасава са онима који мисле да треба да га се отарасимо? Тешко је образложити гласачима и симпатизерима деснице да је Вучић зло али да спас лежи у сарадњи са прозападном опозицијом. Последице могу бити тешке. Са једне стране озбиљна забринутост чланова и симпатизера за политику и интегритет странке, са друге опет отворена могућност, односно повод, да се по команди невидиљиве руке власти евентуално активирају спавачи међу коалиционим партнерима, као и унутар самог ДСС-а што ће угрозити не само коалицију НАДА него и саму странку.
Дакле, попут Александра Вучића, сунце које долази са запада такође зна да угреје али на дуже стазе и да спржи и остави пустош. Можда је доказ овога и Народна странка Вука Јеремића, која је после дугогодишњег кружења око западне звезде коначно раскрстила са свим прозападним елементима како споља, тако и унутар својих редова и самостално изашла на последње парламентарне изборе. Катастрофалан резултат од 0,9% је између осталог последица и перцепције просечног националног бирача о тој странци. Још ако додамо да је Јеремић своју препознатљивост стекао унутар некадашње Демократске странке онда је пуно тога ту било за објаснити десном делу политичког спектра. Како кажу, са ким си такав си. Тежак посао за некога ко ипак није Војислав Коштуница.
Највећа препрека политичким савезништвима српске деснице у Србији и прозападног дела политичког спектра јесте што су им политике готово потпуно у директној колизији. Ту мислим на националну политику и вредносни систем, на идентитетска питања. Лако ће се за телевизију и националне фреквенције, понеко хапшење за корупцију, али шта ће бити са увођењем санкција Русији, сарадња са Кином, одбијањем западних притисака око Косова и Метохије, или поимањем јулских дешавања 1995.године у Сребреници и читавог наратива о догађајима из деведесетих година? Питање аутономије АП Војводине ми такође нешто сада паде на памет.
Са друге стране ако би се приклониле Александру Вучићу отупљују себи опозициону и националну оштрицу што све може довести до њиховог нестанка или апсолутне безначајности. У целој једначини треба још мислити и о држави и народу у времену које долази. Свет клизи ка све већим нестабилностима. Притисци на земљу споља не мањкају и тек ће се увећавати. Тензије унутар друштва ће бити све јаче.
Куд год да крену странке крајње десне оријентације ће се наћи у проблемима који могу довести у питање њихову саму егзистенцију на политичкој сцени. Ипак, није све тако црно. Потребни су и једном и другом полу српске политике, а проценти добијених гласова на свим изборима показују да потреба за оваквим политичким опцијама постоји баш тамо где је најважније, међу народом.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
