У Немачкој постоји једна, назовимо је неприлагођена структура становништва, која због комплексности порекла презире могућност еманципације и интеграције на потребе овдашњег друштва. Најчешће се ради о досељеницима са Блиског истока, побеглим од услова џамахирије и потпуно одлучним да џамахирију створе у земљи искрцавања. Од “халал хране” се дошло до “халал ауто школа”, где полу и потпуно убрађене, тек пунолетне девојке, обуку пролазе код, полу или потпуно убрађених, лиценцираних инструктора женског пола.

Пракса груписања према језичкој, националној или верској основи није заобишла ни остале значајније имаграционе касте, али већина њих нема тако радикалан харам, а ни капацитет да наметну своје “културолошке визије”.

У Србији то, међутим, изгледа другачије.

Спенс Нови Сад
Живела живела Српска Атина❤️🇷🇸
#бајамаликнинџа #Србија #концерт #Србија #концерт #бајамаликниндза #републикасрпска

Постед бy Свако га воли,свако га хвали,име му је Книнџа Баја Мали он Субота, 23. новембар 2024.

Можда ће некоме изгледати претенциозно поређење радикалног ислама и концерта Баје Малог Книнџе у Новом Саду и можда ћу се сложити са тим, али и један и други правац чине мутирани елемент са озбиљним последицама по домиционо становништво. Док у Немачкој постоји оправдан страх од бујања верског екстремизма, који за последицу има рекордно високу стопу подршке АФД-у, реинтегратору идеја из тридесетих година прошлог века, у Новом Саду, конкретно, сведочимо апартхејдном културоциду.

Не помињем моралну тежину организације било каквог “музичког спектакла” у моментима када Нови Сад и Србија плачу, него просту нелагоду да се градом, који је некада заиста био престоница културе, шири енергија хитова – “Умри баба, одмори у гробу” или “Звали смо је Натали и сви смо је ватали”.

Да не бих звучао контрадикторно, јер често пишем о мржњи коју заговорници либтардских идеја гаје према сваком дошљаку и спремни су на организовани напад само ако чују ијекавицу, у овом случају сам изричитог мишљења да један од последњих бастиона мултикултуралности и толеранције у Србији, град који дише пријатном тишином Балашевићевог Д-мола, не заслужује бити “Атина” из Бајиног рефрена.

Ал’ је леп овај свет

Ал’ је лијеп овај свијет

Видите, није до дијалекта.

До песме је.

Давор Цицовић