Крагујевац. Петак, 14.02.2025.

Вече пред долазак студената из целе Србије на Трг слободе.

Нови Пазар, Ужице, Чачак, Краљево, Горњи Милановац, Косовска Митровица, Ниш, Београд, Нови Сад, Суботица испратили су своје студенте на пут слободе и ослобађања. Ослобађања од страха, насиља и корупције.

Док стојимо на улиции, у непрегледној маси народа, размишљамо о тим младим људима који пешке иду преко Тополе, Аранђеловца, Чумића, Кнића, Драгобраће, Мрчајевца, Алексинца, Ћићевца, Драгоцвета, Доње и Горње Сабанте и многих других места.

  • Шта мислиш, колико њих никада није пешачило дуже од 10 км?
  • Вероватно само мали број њих има искуства у дужим шетњама.
  • Народ излази на улице, поздравља, маше, дочекује, грли. Одакле толике емоције? Одакле толика пажња, љубав, срећа?
  • Када нечега нема деценијама, када је потиснуто и заборављено, када се на силу отима од људи оно што им треба, што их оплемењава и испуњава – онда се дешавају овакве епске сцене. Отуђен од народа, без слуха за муку и патњу, режим је потпуно промашио живот. Нити види, нити чује. Третирају људе као стоку. Као заточенике њихових личних хистерија и фрустрација. Сејали су страх и неизвесност.

А људска природа не може да се промени. Људи желе слогу и заједништво. Солидарност и пажњу. Срећу. Све то је овај наш народ видео у студентима. А студенти су постали симбол идеала правде и родољубља. То осећање наш народ има дубоко укорењено у себи. Па кад студентска колона наиђе путем преко села у коме деценијама тежаци и домаћини брину има ли смисла сва та њихова мука и лична патња, онда се сусреће нада да све није изгубљено и воља да се истраје; сусрећу се стара мука и млади жар; сусрећу се изгубљени снови и нови живот; племените душе са ожиљцима и небеске душе; тешка наметнута прошлост и светла жељена будућност.

Људи својим очима сведоче васкрсење доброте и благости. Кроз сузе оздрављујемо и кроз сузе се прочишћавамо. Али, шта год рекли, не може се описати величина ових епских сцена. Зашто смо ми иначе овде у Крагујевцу и стојимо на улици већ 3 сата?

  • Да их видимо?
  • Што?
  • Како што? Па ово не бих пропустила ни за шта на свету. То су наши ходочасници светлости. Својим ходочашћем одагоне таму и враћају живот овој посрнулој и дубоко несрећној земљи. Бар је то била док се они нису појавили. Желим да осетим ту енергију, желим да додирнем ту атмосферу оптимизма. Потребни су ми дани радости. Дани у којима верујем, дани у којима сањам и смејем се. Желим да живим… Желим да сам срећна. Зато сам овде. Узбуђена сам. Хоћемо ли их видети? Са које стране долазе? Боже, како је све ово нестварно, а ипак постоји. Необјашњиво и узвишено.
  • Долазиће из правца Лепеничког булевара. Хоћеш да приђемо ближе?
  • Хоћу. Желим да им видим лица. Да их запамтим, да им махнем. Да ме чују кад им пожелим победу и сву срећу. Кад викнем: „Браво децо!“ Хајдемо на другу страну.
  • Пролазимо кроз масу. Све је теже да се крећемо заједно. Велика је гужва. Са свих страна су звуци пиштаљки, труба, узвикивања: „Пумпај, пумпај!“ Људи су срећни. Радост је у ваздуху изнад Трга слободе у Крагујевцу. Деца на раменима родитеља или поред њих, машу заставицама Србије, вичу „Студенти, студенти…!“ Људи тапшу, дочекују бициклисте, маратонце, људе из других градова.

Идемо према градској кући. Тамо је шпалир од улице па све до зграде скупштине града. Стајемо на једном месту где мислимо да ћемо бити најближе студентској колони и да ћемо моћи добро да их видимо.

  • Четири дана пешачења по овом мразу и лапавици. А за ове јунаке из Ниша, немам речи. Мислила сам да ће добар део њих да одустане. Замисли нико није одустао. Па како је то могуће, у колони има и доста девојака? Одакле им снага?
  • Имају снагу, јер имају вољу да истрају. Жељу да се промени живот. Веру у исправност тога што раде. Заиста су фантастични.
  • Највише ме одушевила њихова зрелост. Ставови, размишљања. Тај осећај да раде заједно. Да брину за сваког појединца. Шта рећи – младост са друге планете.
  • Јесте, у праву си. Надмашили су многе генерације својим понашањем. Мислио сам да више нико не воли ову земљу. 
  • Знаш шта, свиђа ми се бре што носе српске заставе. Кажу да су наши најбољи преци изгинули до краја Првог светског рата. Ова генерација као да је њихова реинкарнација. Смерни и постојани. Скромни победници.
  • Ено их!
  • Где? Не видим. А, да! Ено заставе машинаца „Машинци против машинерије“. „Браво децооо! Бравооо! Бравооо лепоте наше!“

Аплаудирамо, гласно их поздрављамо. Груди су мале за налет емоција. Зато су ту очи које својим сузама показују да смо преплављени најлепшим осећањима. Једна од студенткиња из колоне обраћа се свима преко мегафона. Никоме одређено. Свима који су око ње, свакој живој души на Тргу:

  • „Овде је пре 190 година написан први наш устав. Сретењски устав! Тада је српски народ  укинуо ропство! Данас пишемо нови Устав. Исто Сретењски. Наш народ среће се поново на овом историјском месту. Ту смо да сада укинемо неправду!“

Остао сам потпуно запљуснут тим речима. Огроман број људи је био и сутра у Крагујевцу на Сретење. Више од стотину хиљада душа. Петнаест сати је трајала блокада и манифестација нове српске култоролошке свести. А у глави ми је одзвањала та реченица – да данас пишемо нови Сретењски Устав – да би укинули неправду.

Иако настала у временима где су летеле главе као од шале, у Милетиној буни није испаљен ни један метак. Аутократа Милош Обреновић се уплашио силине буне па је пристао на све захтеве.

И у данашње време лете главе као од шале, а у Студентској буни људи се ослобађају страха. Нема насиља. Разум и одлучност. Захтева се правда.

Ако се историја понавља време је да то буде сад.

Миодраг Гавриловић