Пре неколико дана је умро Пол Мориси, андерграунд уметник, редитељ, Ворхолов следбеник. Његова смрт ме је подсетила на његов долазак у Београд, на Ауторски, давне и мрачне 1998.
Шта је њујоршки чудак тражио у Београду у то време, када нико није желео да дође у ту изоловану земљу И тај заборављени град?
Да ли је осетио да се ту дешава нека аутентична уметничка завера, да неки занесењаци и ентузијасти у најгорем и најстрашнијем времену имају потребу да славе уметност, јединствену и ванвременску, интимну и са ставом.
Да раде нешто што је блиско суштини уметности, наивно, али храбро и без компромиса.
Да ли је наслутио да се у том испрљаном и самоуништеном граду дешава тихи бунт, отпор времену у коме ти људи живе, неки лудачки крик из дубоког мрака?
Да ли му се учинило да у Сохоу, Кинеској четврти или Ист вилиџу нема више те детиње потребе за филмом, да биоскопи нису више бекство од стварности, да уметност више није лек.
Да ли је дошао у заборављени град по своју порцију заборављене енергије, бунта и ирационалности?
Не знам, можда му је само било досадно у његовом њујоршком стану и можда је само желео да види нешто њему далеко и егзотично.
А можда је само за нас тај фестивал био велика завера, уметничка и егзистенцијална, бекство од стварности, кисеоник, занос, непослушност.
Можда је то само био доживљај нас који смо се осећали обесхрабрено и беспомоћно, остављено, одбачено и понижено, у изолованој земљи и заборављеном граду.
Сећам се добро првог фестивала, био сам студент режије, сећам се људи у зимским јакнама који се гурају поред фуруне у леденој сали Дворане културног центра.
Сећам се и филма “Егзотика”, Атома Егојана, тај филм је био за мене нешто другачије.
Тескобан и аутодеструктиван, баш онакав како смо се сви тада осећали.
Сећам се Воје, Срђановог тате и директора фестивала како нам је у ходнику испред биоскопа причао како је шверцовао копије филмова преко границе и како ниједан дистрибутер није желео да му пошаље филм, у земљу која је под санкцијама и како је правио лажне папире и како су ти дистрибутери морали да измишљају и лажу да филм путује у неку другу земљу и како су копије долазиле у Мађарску или Бугарску.
И онда је неки возач ишао по њих, познавао је неке људе на граници, а умео и је и да потплати, ако треба, и кријумчарио је копије филмова и доносио их у биоскоп.
Неки филмови су стизали у последњем тренутку, неки су каснили, па су се мењали термини пројекција, али то није било важно, нико од нас није имао ништа паметније и смисленије да ради, него да чека да види шта долази из тог света од кога смо се самоизоловали и удаљили.
А цела прича о возачу који доноси копије је звучала као филм који сам желео да видим, са тим харизматичним главним глумцем, који ми је изгледао као прави антијунак из филмова југословенског црног таласа, намазан и запрљан, лукав и препреден, али у служби нечега ирационалног и лепог.
Јунак који у мраку деведестих потплаћује царинике и шверцује филмове, не бензин, не цигарете, не дрогу, него филмове.
Како то лепо звучи.
А можда је све ово о чему пишем само непотребна романтизација.
Можда је фестивал био само један поглед у свет, у неки нормалан и обичан свет.
У свет који нам је тада недостајао.
Другачији свет, толико другачији од онога у коме смо тада живели.
Фестивал је и данас другачији, јер да није другачији, за јубилеј, тридесето издање би се правила нека пригодна монографија или документарни филм о прошлости фестивала.
Али, за разлику од онога што је очекивано или што би требало да буде, прослава рођендана фестивала и то округлог биће обележена кратким играним филмом „Поглед у свет“, победника фестивала Марка Ђорђевића.
Филм о пријатељству једног необичног обућара и његовог друга, маштовитог и занимљивог дечака.
И у филму, тај необични обућар хода тако што прави велике, џиновске кораке, негде хрли трапаво и смешно, али одважно и решено, ка неком свом циљу.
Тако је и фестивал у ових двадесет девет година грабио ка свом циљу, храбро И интуитивно, чини ми се непретенциозно, некада можда кривудаво, али смислено и одлучно, откривајући нам поетичан, разигран, замишљен, снолик, забринут, узнемирујући, духовит, разнолик, некада распричан, а некада ћутљив, некад леп, а некад ружан, провокативан, аутентичан, личан, а другачији свет.
Извор: Срдан Голубовић/Данас.рс
ФОТОГРАФИЈЕ: Принтскрин Сто минута буке
