Не знаш ти моју планину.
Србоникла сва.
Невестица и удовица.
Ноћу сва од свитаца и светаца, сва ко манастир.
Боже, тај мир…
Немири су ту долазили да одморе.
У мирису зове и зукви, у крило букви.
Колико сам од тог мрака научио…
Никада се нисам плашио тмине, ни оне најгушће.
Ни оних ноћи кад се посваде небо и земља па се дохвате за гуше и очи…
Неко би проплакао такву ноћ, ал ја нисам хтео за инат!
Србоникло дете, љутнем се на букве кад се повију и лесковину кад кљуне до земље!
Диж те се, бре, семе сте јунака, трк на међе да не пређе онај…
Рогати, како ко?!
Баба је за таквих ноћи говорила: “Ђаволи се жене”, а на Србоникло у сватове неће, вала!
Не у наше камењаре, сердаре старе.
Љути крш душману, а питомина Србину.
Потпалиш камен а он тиња и мирише ко тамјан.
Самељеш га у погачу.
Ставиш на рану да зацели.
Дарујеш га на бабине, ко дукат.
Ништа ко камен не рађа. Ни земља, ни небо.
Сузама га је Србин узорао па шта год на њега да посејеш- родиће!
Шта су само отхраниле камене жетве…
Гледао сам кад камен рађа. Кад се свици узврте па свеци јурну на мобу, а потоци узјогуне да јаве, пробуде коње, пробуде браве…
Довуче се понекад и ђаво, пијан из оних сватова, ал не дође по своје јер нема ту ништа за њега, Србоникло све!
Залуду куша – српска душа је то, Божија од кад продише!
Наљути се, отпије из хадске чутуре, опсује дрско…па кад му се стушти баба и ошине кикама: “Мрш, несоју, ово је СРПСКО!”
Испрате га брави све роговима у гузицу.
Отрче коњи по зору, баста јој да је ко најлепшу младу доведу на планину.
Најлепши коњи – планински девери, а зора… из дичних српских кућа с мора, патња најбољих гуслара, жудња здравичара, прва љубав детиња…
Јеванђељско свануће више камене куће и катуна.
Стрчи се сунце из кумовске куће, стане задихано пред бабу а она се повије, пољуби га у теме, дарује приганицама и сиром, па врати на небо.
Пробуде се шпорети и сулундари, протегну распећа, за Србина вазда требају број већа…
Оду свици на починак.
Свеци откују косе, па пођу низ ливаде…
Србоникло све, буја, пева, листа – гора псалтира и акатиста.
Седне Господ с ђедом да се разговоре.
Саветују се старине, па и кад се љутну један на другог и као посваде, не знаш ти љубави те и таквог кумства.
Србина с Господом.
Тако ти је на мојој планини – Србоникло све!
Све што немам не треба ми, што имам довољно је,
и све у тај голи камен стане.
Мој камене, брате, игумане!
Михаило Меденица
