Србија данас више не личи на демократску државу, већ на острво без излаза, огољено од слободе, истине и части.
Голи оток више није у Јадрану – сад је у нашим главама, у школама, медијима, судницама, и на литијама које се све чешће претварају у представе за политички профит.
И ако ти није забрањено да говориш – забрањено ти је да мислиш. Ако ниси затворен физички, затворен си духовно, економски и медијски. Боли те оток? Не смеш да кажеш.
СПЦ – Свети бизнис инкорпоратед
Српска православна црква више не брани веру – брани власт. Уместо у иконе, многи владике гледају у Вучића као у спасиоца. Уместо у храмове, улажу у некретнине, земљу и тишину.

Где су били када су људи малтретирани на протестима? Где су данас када народ гладује, док режим гута буџет и људска права? Заузети су – благосиљањем председникових бркова и ћутањем пред злом.
Владике СПЦ се све више понашају као агенти режима, а не као чувари народа. Литије се користе за политичко канализање незадовољства, а не за истинску духовну обнову.
Вучић – владар отока и мајстор страха
Александар Вучић је постао врховни управник овог “духовног Голог отока”. Нико не зна да ли више манипулише емоцијама или институцијама, али резултат је исти – народ ћути, а режим јача.
Вучић је успео да:
Подчини медије
Ослаби опозицију
Купи цркву
И што је најгоре – да убије наду
Он воли да се појављује као спаситељ, док заправо игра све улоге: и џелата и жртве, и молитеља и господара.

Народ у затвору тишине
Србија је постала земља у којој:
Злоупотреба постаје закон
Лаж постаје литургија
Ћутање постаје морал
Голи оток није више затвор – то је менталитет.
А бол?
Боли нас оток.
Али немамо право ни да јаукнемо.

Закључак
Србија данас не треба још једног вођу, још једног светог владику, још једну монархију у мантији. Треба јој ослобођење – од лажи, од страха, од режима који црпи снагу из цркве и богатство из народа.
Ако СПЦ не устане против неправде, онда је постала њен саучесник. Ако народ и даље ћути, биће саучесник сопствене пропасти.
Али, “Боли ме оток” више није јадиковка – то је порука. Не бојимо се више тог отока, ни ваше тишине, ни ваше силе. Ви мислите да нас стежете – а ми већ скидамо ланце. Ви мислите да ћемо вечно трпети – а ми већ штимујемо инструменте.
Јер кад дође тренутак, нећемо јаукати.
Свираћемо вам крај.
Ђакон Бојан Јовановић