Јако ме дирнула изјава учитељице окупљеним родитељима и бившим ђацима испред ОШ „Бановић Страхиња“: „Дајте да у овој земљи имамо дане радости, да немамо више, на сваких 5-6 месеци, дане жалости…“

 У последњих месец дана, а посебно у последњих недељу дана, сведоци смо бројних изјава и поступака које одишу достојанством, искреношћу, солидарношћу, лепотом, зрелошћу…

Наравно, говорим о студентима, њиховим професорима, родитељима деце основних и средњих школа, наставницима, учитељима и грађанима који упорно, својим ставом и протестима, показују да постоје људи и да постоји део српског друштва који је и те како здрав, који потпуно схвата појам достојанства, слободе, одговорности, вредности, знања, залагања… чега доброг све не.

Мноштво је дивних порука.

Одлука да се изађе на улицу, да се својим потписом подрже студенти, да се на друштвеним мрежама напише критика власти или јасно подрже протести, сада већ постаје епидемија. Већина грађана има потребу да узме активног учешћа у борби за оно најплеменитије чему човек може стремити. Пробудила се нада.

Поново се пробудила јака и искрена жеља за добротом. За животом са смислом, за могућношћу да будете срећни. Срећни у Србији. И зато ме погодила изјава учитељице, која жели дане радости. Том изјавом говори у име свих нас да смо као људи и као друштво заборавили на дане радости у овој земљи. А тако их желимо.

И онда у свим догађајима, гостовање ректора Универзитета у Београду, седници Одбора за просвету у Народној скупштини Републике Србије и његова изјава пред представницима корумпиране власти:

 „Универзитет у Београду је у потпуности стао уз студенте. Огромна већина, наставника, професора и истраживача подржава захтеве студената. Мислимо да су њихови захтеви оправдани из више разлога и да су они много важнији од тема које сте на почетку изнели и које се тичу надокнаде наставе, буџета, студентских домова. Оно што бих хтео да нагласим – тај студенстки бунт је заправо резултат њихове самосвесне представе о стању у нашем друштву, да су они установили и то јавно рекли, да постоје одређене појаве у друштву на које они реагују, које нису законите, које нису моралне и мислим да је то важније од свега осталог…“

До скора сам мислио да је овако нешто немогуће да се догоди. Надао се јесам, али сам мислио да се неће десити. Опет, живот је показао да има свој посебан пут. Овога пута живот је нашао начин да се читав један народ подигне на ноге достојанства, а да та енергија крене од оних који представљају будућност тог истог народа. Од највредније и најважније основе  – од будућих академаца.

Сведоци смо важних порука, које јавност, млади и многи други никада нису чули до сада. Професори виде вредност у својим ученицима, у ставу омладине. Указују јавно да није неважно производити полуфабрикате у фабрикама, али је много важније стварати систем добрих вредности, уређен животни амбијент… Живот са смислом.

И сви сада полажу најважнији испит у животу. И студенти, и професори, и адвокати, и инжењери … Цео један народ.

Испит зрелости и свести. Достојанства и одговорности.

Грађани Србије, за разлику од оних који воде државу, нису ни нестабилни, ни емотивно незрели.

Ово је Србија коју дуго сањам.

Земља пристојних људи, земља знања, земља паметних младих људи, земља духовитих, одговорних, смелих, одважних, достојанствених, усправних људи. То показујемо да јесмо и да можемо да будемо.

И зато је ово време у коме се пише добра страна историје овог народа и ове регије.

Млади и студенти су пробудили успавану креативну енергију у свима нама. Дуго потискивану и скоро заборављену. Намерно облаћену. И то је и највећи злочин ове корумпиране власти. Убијали су годинама оно добро и оно најбоље у нама. Солидарност, емпатију, знање, истину…. буквално сваку добру ствар су унизили и бацили под ноге. Највећа могућа деградација и уништење једног народа. Када врлина постане терет и када зло постане приоритет. Култоролошки пад.

И онда, у амбијенту деценијског силовања свести и душе једног народа студенти су стали усправно и јасно поручили да ове земље и њене будућности нема, ако се не пробудимо из кошмара. 

Ако се неко питао како почиње буђење народа, ево нека гледа. Нека буде савременик, сведок и учесник буђења и оздрављења једне земље.

Студенти су показали и још једну ствар: оно што зрачиш, то и привлачиш. А они су привукли и подигли на ноге највредније и најбоље делове друштва. Привукли су доброту и пробудили радост.

И зато је учитељица ОШ „Бановић Страхиња“ рекла тешку и голу истину: дуго нисмо живели радосне дане. А заслужили смо.

Такву Србију сањам. Срећну.

Миодраг Гавриловић

ФОТОГРАФИЈЕ: Фонет