Оправдани студентски протести узбуркали су српску политичку сцену преко свих очекивања.

Нико разуман у Србији одавно више не сумња да је кривац за трагедију у Новом Саду држава. Неодговорност, нехат, нестручност, незнање, површност, бахатост а пре свега и изнад свега корупција и разрађени систем пљачке буџета, све уз дозволу, сагласност подстрек и покровитељство власти, довели су до губитка многих живота и ужасног сакаћења мањег броја преживелих.

Колико год да се за злочине у Рибникару и Дубони прст није могао  уперити директно у режим, овога пута сумње није било и Србију је уздуж и попреко потресао удар општег незадовољства и вулкан протеста, какав дуго није доживела.

Оставка премијера још увек није констатована у Народној скупштини (коју, узгред, наш свет обожава да погрешно назива “парламентом”, јер му то ваљда више звучи “микофо”), што оставља место сумњи да је реч о још једном Вучићевом трику за куповину времена и завођење јавног мњења за Голеш планину, Ипак, премало је зечева остало у његовом шеширу, многи од раније извађених брзо су се размножили и сада свуда по Србији тамане купус његових медијских опсена, брсте његове остапбендеровске пројекте разних делфинаријума, летећих аутомобила, мини Експоа, и раде оно што зечеви обожавају да раде, са његовим безбројним обећањима и читавим системом демагогије , вербалног насиља и пајацлука који је смислио. Делује да се сасвим зафарбао у ћошак и да је овога пута његов политички брод доживео свој фатални сусрет са глечером народног бунта.

Ипак, оно “али” што девојци срећу можда квари, а наше аналитичаре често претвара у наивне кладионичаре које увек “продају” неки Хофенхајм или Сандерленд, стоји на два стуба. Један је релативна подршка коју Вучић добија и са Запада и из Русије и Кине. Први желе да на тај начин од њега исцеде још нових уступака, политичких капитулација Србије и предаје у њихове руке свих преосталих природних богатстава и јавних предузећа, а други рачунају да могу да га трајно превуку на своју страну и да из сопствених стратешких разлога ублаже или смање политичку и привредну окупацију Србије коју Запад агресивно спроводи још од стоглавог Петог октобра, дана за који још увек нисмо сигурни да ли нам је донео полубајате лекове или нове отрове за наше старе бољке.

ФОТО: Принтскрин

Други стуб је килава и непопуларна српска опозиција, која упркос несумњивој дугогодишњој медијској блокади и бројним подлим Вучићевим опструкцијама и даље превише зависи од инструктора из западних амбасада, бар њен већи део, али и живи заробљена у логици, поступању, пропаганди и речнику с краја прошлог века, из ере отпорашких перформанса и илузија да је пораз Милошевића бакља која ће осветлити пут ка свим нашим победама. Нажалост, та бакља углавном је послужила да запали ломачу наших историјских заблуда и злопутања, али то је друга и дуга прича.

У поређењу са гипким, дисциплинованим и опасним Системом који је Вучић осмислио и којим командује, опозиција изгледа као доброћудни предратни навијач БСК или Југославије у односу на неког савременог лидера са шипке, набилдованог криминалца и дилера, спремног на све и искусног у наношењу патње свакоме ко му стане на пут.

Такав Вучићев Систем можда је и могао да Србији доноси разне користи, јер представља отклон у односу на наш пословични јавашлук и недисциплину, али су његовог нарцисоидног лидера прерано и прејако опили слава, новац, сујета, ласкање Запада и јефтина међународна популарност, лажна, одглумљена и скројена управо за људе одређеног психолошког профила налик Вучићевом. Да није било рата у Украјини, он би уместо Зеленског био главна марионета у луткарском позоришту великих сила. О својим пропуштеним приликама да остане упамћен као политичар који је много тога доброг учинио за Србију, имаће времена да размишља у политичкој пензији. Узалуд ће своје име тражити на светлим страницама уџбеника српске историје, о чему непрестано машта. Његово име, по свој прилици, красиће странице друге и другачије врсте лектире.

Ипак и бар за сада, ова два стуба штите га од потпуног политичког пораза, без обзира што ситуација у Србији личи на ону у којој се нашла Француска под Бурбонима, када се Наполеон вратио са Елбе и кренуо у свој поход на Париз.

Вучић можда донекле и може да подсећа на Луја 18. и Београд на Париз, али баш нико из опозиције није Наполеон. То данас могу да буду само студенти које подржава добар део народа. Ако победе нашег локалног Луја, студенте ће код неког будућег Ватерлоа сачекати скоро иста она коалиција која је стала и Наполеону на пут, ојачана Американцима. Наши ће можда имати подршку Русије а можда нас и срећа послужи па Блихер закасни. Како год, историја увек може да послужи као извор мање или више корисних и поучних аналогија, не зову је бадава учитељицом живота.

Рано је дакле за отварање шампањца за прославу Вучићевог пораза, упркос већ познатом хору наивчина са Твитера, подкаста сумњивог квалитета и луксембуршких телевизија који већ формирају “прелазне владе” и праве спискове подобних и неподобних кадрова и деле функције.

Вучићев положај је тешко одржив, народ га је сит и пресит а и лажним савезницима са запада и истока се не допада то што се Србија а самим тим и Балкан мрешкају у веома осетљивом међународном тренутку. Без оклевања ће пустити свог досадашњег протежеа низ воду у замену за умиривање народа и релативну стабилност, уколико наредни дани и недеље оправданог бунта доведу до генералног штрајка или неке сличне дубоке кризе, дубље од тренутне.

Коначно, осим просветара и адвоката, био би ред да и други еснафи колико-толико помогну студентима на конкретнији начин, уколико њихове захтеве и принципе подржавају у мери у којој их опевају и славе у својим твитерашким и сличним изливима љубави и наклоности.

Није дакле спорно да лако може да дође до промене власти у Србији али то мора да се уради на изборима а не на улици, јер она сме и треба да буде само крик и будилица али не и ударац песницом или мотком који би целу државу увео у пакао међусобних обрачуна, трагедију коју призивају лажни  Робеспјери и бунџије туђих сукоба, који би побегли у најближу рупу чим би они сами требало да некога “јуре по улицама”.

С друге стране, и за изборе су потребни месеци припрема, отварање медија, уређивање спискова, довођење Јавног сервиса и целе српске медијске сцене у демократски и законски ред као и многе друге ствари. Све то је достижно и могуће ако се протести прошире  и ако се стипулишу разумни захтеви, јасни и режиму и његовим присталицама и међународној јавности. Како оној  антагонистичкој, тако и оној претежно наклоњеној Србији.

Владан Вукосављевић

Дакле, прилика је да се напрегнемо до крајњих граница и као народ покажемо, поред оправдане жеље за променама, зрелост и одговорност који нам нису увек у сличним приликама били својствени. Делује да за сада те и сличне ствари иду у добром правцу. Да не урекнемо.

И за крај, да не заборавимо да и у случају промене власти, српски народ чека још једно велико раскршће, чијим смо се границама већ сада приближили, а које је од суштинског значаја за наш будући историјски ход.

Срби морају да се определе да ли ће своју политичку стратегију заснивати на трчању у Западни челични загрљај који подразумева подређеност углавном америчким и немачким интересима и диктатима, базираним на савременој неотитоистичкој редакцији улоге, значаја и положаја Срба на Балкану, чије последице и цену углавном знамо, или ће се одлучити за флексибилнија решења, усмерена претежно на земље и савезе у настајању, који на наш народ гледају као на пожељног и колико-толико равноправног и уважавања вредног партнера, чији се интереси на Балкану, територијални интегритет и културноисторијска традиција препознају и поштују.

Сусрет и дуел две идеолошке Србије на овом историјском раскршћу, може да буде и сложенији и тежи за решавање него што то већина људи данас наслућује. У поређењу са тим неизбежним одмеравањем снага, данашња борба против Вучића и његових правих и измишљених лојалиста може да буде мачији кашаљ.

Ипак, нека све иде редом, једно по једно , како Бог заповеда, а о две Србије у октагону историје, биће речи првом следећом приликом.

Уочи Сретења, кад и доликује.

Владан Вукосављевић