Док човечанство буди свест и скида ланце митова, у Пожеги се славио њихов повратак. У свечаности празнине, под заставом заборава и уз прећутни благослов Цркве, режим је организовао срамотни карневал лажи, назван „победом над обојеном револуцијом“. А заправо – славље страха. Славље незнања. Славље таме.
На челу колоне – председник Вучић, ходајућа симболика илузије моћи. Иза њега – распевана поворка пијанаца, скандалозно упакована као државнички догађај, док народ у мукама броји инфлаторне дане и тоне у блато изолације. То није била прослава – то је била погребна миса европског пута. Уместо отварања ка свету, Пожега је отворила врата прошлости, светковини култова, црних мантија и политичког дилетантизма.
Оно што су назвали “падом обојене револуције”, заправо је био пуцањ у могућност да Србија икада постане друштво слободних људи. У тој лажној прослави јасно је: не слави се народ, не слави се мир, не слави се будућност. Слави се власт – сама себи. Слави се дисциплина послушних. Слави се понор.
Док СПЦ надјачава савест, а црквене руке подижу тамјан над политичким лешевима истине, јавност се хипнотише. Мит о Творцу замењује се митом о Вођи. Уместо зрачења бескрајног ума – зрачење опсенарског екрана.
А шта остаје?
Остаје тишина слободних умова која се спрема да прерасте у крик. Остаје свест која зна да ниједан мит не траје вечно. Остаје Истина која не тражи одобрење. И све нас је више који дишемо светлост, који ходамо тамом и стварамо нови свет. Свет без параде пораза.
Нека знају: обојене револуције не умиру. Оне се претварају у зрачење које ће спалити лаж.
Ђакон Бојан Јовановић
