Можемо да кренемо од оног наивног мишљења да је за Црвену звезду боље да игру Лигу Европе, како би би била конкурентнија и оставила утисак клуба у прогресу. Мада сви потајно знамо да је права журка у Лиги шампиона, и да су поједини клубови давали бубрег и џигерицу да се домогну елитног такмичења, попут Салцбурга који је 13 пута испадао у квалификацијама. Уосталом, замислите да навијачима Порта или Манчестер Јунајтеда неко каже да је боље да освоје другоразредно такмичење, него да играју четвртфинале у Лиги шампиона…
Да, потребно је рећи да утакмица у Монаку иде у фолдер великих подбачаја стручног штаба Владана Милојевића, и да се Црвена звезда у другом полувремену у Француској вратила четири године уназад. Српски шампион је представу у Монаку завршио у класичном Франкенштајн систему, где се не зна ко је леви, а ко десни бек. Ни ко треба да се понуди као опција за сигуран пас у средини терена, ни ко је способан да са душом у носу нападне дубину као Шериф Ендијаје у првом полувремену.
Није утакмица против Монака била другачија од оних представа са Тотенхемом и Бајерном, када се српски шампион ништа није питао и претварао се у џак за ударање. Има и до тога да Црвена звезда дуго флертује са максимумом, и да из суперлигашког блата не може да ухвати залет за орбиту Лиге шампиона.
И још мало да поједноставимо: има и до квалитета, јер како је рекао Владан Милојевић играчи Монака су бржи, јачи, моторички способнији и бољи. Само што сви штихови у рукама противника не дају за право Црвеној звезди да се преда и спусти руке доле.
Највише је до квалитета, али има и до карактера тима селектираног током бурног лета, када је све указивало да је српски шампион спреман за искорак. Било је таквих ситуација и код Барака Бахара прошле године, мада се веровало да тренер из домаће радиности, који зна где је и како закуцан најмањи шраф на Маракани, неће то дозволити. Црвена звезда тренутно личи на тим препун гастарбајтера, који се осећају као Бора Ђорђевић у оној песми где Франкфурту псује Мајну.
Тотална безличност, мотивисаност на граници пристојности, и нус појава свега тога – навика да се преда после 60 минута озбиљног фудбала. Црвена звезда у овом тренутку личи на Спарту из Прага из ере Андрее Страмаћонија, или на грчке клубове који јуришају ка тоталној декаденцији. Као имају неке играче, а немају ништа. Осим нервозе, што се видело по реакцијама Владана Милојевића на конференцији за медије, када је одавао утисак узнемиреног човека, са грашкама зноја на челу. А када је он, пословично миран, у таквом стању можете да замислите колико је атмосфера унутар Црвене звезде у овом тренутку напета.
Можда ће се поједини играчи опоравити за Барселону или Штутгарт, али тешко да ће Црвена звезда на некој имагинарној јесењој пијаци моћи да пазари 200 грама спортског безобразлука или карактера.
Довољно је упоредити сцене из августа 2018. године, и ове из Монака, када су десеторица играча Црвене звезде бацали пешкире по Монаковом терену, надајући се да их мотивисани домаћин неће ударати. Заборавили су да је Лига шампиона борба у октагону и да се игра до крајњих граница, до последње шансе за гол. Да не постоји емпатија, за тим који је грешкама стручног штаба остао са играчем мање, и да приде има још једног појединца који статира (Далсио).
Црвену звезду је тог поменутог августа 2018. године Салцбург изгазио у првих сат времена знатно интензивније него Монако. Водио је 2:0 почетком другог полувремена. Могло је да буде и 5:0. Играчи на клупи Црвене звезде су навлачили тренерке на главе, не желећи да гледају потенцијални спортски масакр.
Разговор Зорана Поповића и Милана Павкова текао је отприлке овако:
„Ваљда ће се ови задовољити, ваљда неће хтети да дају пет…“
„Ваљда неће…“.
Та Црвена звезда се после таквог стања није предала, иако је ривал био физички и моторички једнако моћан као Монако. Склонила се са мушице аустријског стрељачког вода, пошто није желела да умре без борбе.
Све супротно од виђеног у Монаку. После бомбе Синга, Црвена звезда је престала да игра фудбал и да се такмичи. И није први пут да јој се то десило. Идентичну утакмицу црвено-бели су одиграли у Милану, на Сан Сиру када је после грешке Спајића Владан Милојевић на терену остао са 11 статиста. Као да је исто изгубити 0:2 или 0:4.
То је Милојевићев највећи подбачај у овој ери, јер као да је целу екипу, осакаћену одласком Ин Бом Хвана, захватио вирус самозадовољства. Као да су препознали да су са последњим звиждуком реванша са Боде Глимтомпрепознали да су један од овосезонских циљева остварили.
Само што је у клубовима попут Црвене звезде од еуфорије навијача до тоталне осуде врло кратак пут. Посебно, што тврдо језгро симпатизера српског шампиона не воли предају.
Можда би требало да виде један од трансперената Делија на кошаркашком мечу: „Није срамота изгубити, срамота је побећи или предати се“.
Текст: Моззартспорт
ФОТОГРАФИЈЕ: Принскрин Арена спорт
