Вама је крвава шака са уздигнутим средњим прстом послужила за спрдање. Не са студентима који траже правду. Ни са нама који студенте подржавамо. Уместо пресуда кривцима, крвавим средњаком ви сте се „одужили“ жртвама. Њима сте се наругали.
Кад сте недавно узвикнули – умијте се леденом водом – испустила сам сву топлу воду из бојлера. А све у страху да се грешком не оглушим о ваш савет, за који сам схватила да је добронамеран. Тако сте то умилно рекли, кад сте нам се обратили преко те-веа, да сам једва чекала да проверим – шта се након тог умивања догађа. Пљуснула сам лице леденом водом, ал’ само што ми срчка није отказала. Уверена да вам то ипак није била намера, прибрала сам се и сваки наредни пљус-пљус по лицу био је подношљивији од првога. Тад сам скапирала да је вода била једнако хладна, ал’ сам ја очеличила.
То је у ствари и била ваша жеља. Да имате народ од челика. Да очврснемо на неправде. Да не будемо килави и да за сваку вашу крађу и ваш јавашлук – правимо штрајкове. Та ваша реченица разлагала се данима на делове. Било је скептика у ваше добре намере. У неком тренутку била сам и ја сумњичава. Можда нас на нешто навлачите. Да се повучемо са улица… Да прекинемо блокаде… Да као маме, тате, бабе и деде, утичемо на студенте да се врате на факултете…
Сумњива ми је била та ваша жеља да се умијемо баш хладном водом! А, зашто не топлом?! Да приштедимо? Ту мисао фрљнула сам као нелогичну. Шта је вас брига колико ми струје трошимо, кад ионако одокативно одређујете – колико да платимо. Али, после умивања из хладног бојлера, дилема је решена. Ваша намера била је здравствене природе. Дрхтала сам прехлађена и ништа што трабуњате нисам приметила.
Кад-оно-међутим – што би рекли ови ваши начитани чланови – између два парацетамола, кад ми је температура колико-толико спала, присетим се да је био и додатак те реченице – има ладне воде колико хоћете… Умивање ладном водом ви сте нам препоручили, нисмо ми то тражили – па нам је сасвим свеједно колико те ладне воде има. Колико је има, толико ћемо трошити. Кад нестане, нећемо се умивати. И још сте додали – протрљајте своје очи, скините крмеље… Какве крмеље, кеве вам, кад крмељ на свом оку од детињства нисам видела. Сем ако нисте избацили неки нови модел – од којег око не крмеља, већ се замагљује, као мрена. Да будемо слепи код очију, да не видимо шта муљате. То ме већ забринуло, бацило ме у дилему… Можда сам ћорава, па нешто пропуштам.
Решила сам да проверим вид. Не код очног доктора, скупо је, већ приватно. Отворила сам прозор на својој гајби. Нисам промашила ни прозор, ни ручку којом се отвара, што је био знак мог доброг вида. На суседним зградама и на тротоару угледала сам нешто што никад пре тога нисам видела – стотину џојстика. Препала сам се да којим случајем не глумим у неком порно-филму, па не знам да сам главна глумица?! Прети ли ми опасност спреда, или отпозади, питала сам се умивена ладном водом, у ладном дану – огрнута топлим ћебетом – као заштитом од нежељеног секса који ми прети с тротоара и суседних зграда. Џојстици су деловали застрашујуће. Црвени, набубрели, спремни да улете без питања – сваком ко није ваш… Препала сам се, јер за вас не навијам, а ви то знате.
Шта је џојстик, питате? Да ли сте читали Фредерика Бегбедеа? Нисте. Не знате ни ко је он. Сад сте ме разочарали. А, мислила сам да сте свезналица, јер се у све мешате. То је чувени француски писац, који свој пимпек, илити фалус – у својој литератури тако назива. Кад жели неком да га ували, он откопчава рајсфершлус на панталонама лагано, да га не уштине… Тако на једном месту, у једном свом роману, описује Бегбеде тај чин пожуде, прожет опрезом од самоповређивања и бола који није пријатан ако се у брзини то догоди. Радије бих да вам ту реч кажем на српском, јер се слаже с вашим презименом кад људи узвикују. Ево ребуса… И ваше презиме и та реч, завршавају се на „ић“. Римују се, кад се ваше презиме каже у оригиналу, као што је заведено у матичном листу при вашем рођењу. А та безобразна реч, која је име органа којим се деца праве – у деминутиву. Они који помно прате ваше јавашлуке и ваше небулозне изјаве, проценили су да том вашем органу треба тепати. Али – Гугл је фини, па морам и ја. Не смем ту реч да напишем, иако је одомаћена – али не у штампи. Скинуће ми текст с портала због тог вашег малог, а не исплати се. И да је већи – не бих ризиковала. И зато ћу написати по српски – средњак. То капирате, а Гугл нема проблем с прстима.
Коооолико средњака ви имате… запрепастила сам се кад сам их угледала с прозора. А, била сам убеђена да имате само један, као сви нормални људи. Али, ви искачете из шаблона те нормале, ви сте другачији, па отуд толико ваших џојстика по целом граду. Почела сам да се преиспитујем – да ли је баш тако – како видим?! Да ме хладна вода није опалила, па ми се од једног средњег прста – привиђа стотина средњака? Видим их испред вртића преко пута моје зграде. Деца се гуркају, родитељи црвене, немају одговоре на њихова питања. Испред основне школе која је тик уз тај вртић, клинци већ знају шта значи кад некоме покажеш средњи прст, па се гуркају и смеју се. Недалеко, испред средње школе – пубертетлије којима је све већ јасно чуде се вашој немоћи коју сте средњаком исказали. Да не помињем студенте, које овим чином охрабрујете да наставе започето. Да не одустају док не признате ко је крив за несреће. Да мртве оплачемо. А да живе не сахрањујете.
Занима ме – да ли сте сами излили модел средњака, или вам је то неко други урадио? Зашто ми је то битно? Хоћу да знам – да ли је и ваш џојстик плаћен из нашег џепа и државног буџета, или је то ваш лични допринос држави и народу?! Ако сте све сами финансирали, алал вам вера! А, био би ред. Ми смо патријархална земља, а средњак је симбол нечег интимног, што сви мушкарци имају. И не би било лепо да га неком другом показујете како би вам узео одливак. Не можете да порекнете да је ваш, јер сви на улици су исти, као штанцовани. А ви сте за све главни. Тако се представљате. Зато, све што смислите на тему ругања свом народу, требало би сами да урадите. Тако је најбоље – и за покуде и за похвале.
Крвава шака, као симбол отпора против свих оних који су одговорни за рушење надстрешнице у Новом Саду, одавање је почасти страдалима – с наше стране. А, вама је та крвава шака са уздигнутим средњим прстом послужила за спрдање. Не са студентима који траже правду. Ни са нама који студенте подржавамо. Уместо пресуда кривцима, крвавим средњаком ви сте се „одужили“ жртвама. Њима сте се наругали. Да ли сте о томе размишљали кад сте узимали отисак свог џојстика?
Вратите га у своје гаће. Место му је тамо, а не на улицама, да га сви гледамо. И срамите се, ако за срам знате.
Образ ће нам осветлати млади.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
