Након спектакуларног дочека студената и мирног протеста у Београду, изјавили сте поносно како сте ви победили и сачували Србију. Тачно. На карти света наша земља и даље постоји. Али – шта је с грађанима? Две трећине су против вас. Наше бројке испумпавате, а ваше пумпате. Може вам се. Чините све да угушите студентске блокаде, па и да лажете. Само да вечно владате.
Обојену револуцију о којој причате – ви изводите – спремни да Србију обојите крвљу. Али, не наседамо на ваше провокације. Желите да свет убедите како смо ми насилни, а ми желимо да мирним путем дођемо до правде. Зато су вам пропале унапред припремљене замке те историјске мартовске суботе, због које вам се плаче. Прича се да сте имали намеру – да кад падне мрак угасите светла у граду и да мрак још замрачите. Ваши плаћеници да бацају каменице са кровова зграда на главе грађана. Батинаши да крену из разних праваца. И све то да појачате недозвољеним оружјем. Соничним или не, не занима ме. Битно је да је свуда у свету то оружје забрањено, а ви сте одлучили да га примените баш на нама, тог 15. марта увече. Ви или неко други? Међусобно попричајте. Договорите се. Пре него што пред камерама ударите лактом свог блиског партнера, исказујући бес због нечег што слушате.
Погледајте и видео-снимке вашег омиљеног таблоида. У њиховој редакцији, истакнути члан ваше странке помиње звучни топ – уз ироничан осмех, а искежени уредник тог таблоида и те телевизије, пева песму дуни ветре мало преко јетре, уз поскоке и овације, знајући да таква врста соничног оружја може да изазове озбиљне претње на здравље, па и на јетру коју он весело помиње, јер није његова. А кад је грунуло на неколико места у Краља Милана, повикао је хистерично – цееепај председниче, идемоооо, хохооооо, извезе га Вуле, бата Вуле, хохоооо, ох!!! И све то уз музичку подлогу Жикиног кола и покрете руку као да свира клавирску хармонику. У позадини се чуо хор веселих жена које су викале – лига шампиона, лига шампиона… Грактале су као чавке, имитирајући навијаче. Све то снимише и све то оде на друштвене мреже. Они су славили, а ви сте, бата Вуле, све нас који смо се затекли у тој улици, назвали бедним лажовима. Да ли је могуће!?
Бог нисте, јер бог не лаже
Док се ваш министар полиције не договори са собом и са вама, да ли има или нема тог звучног топа или неког другог соничног оружја, да вам напоменем – на више места у Краља Милана догодило се исто – падање људи и стампедо. Наш перформанс!!! Тако рекосте водитељки ружичасте телевизије, која је гледала у вас као у бога. Бог нисте, јер бог не лаже. Погледајте клипове на друштвеним мрежама из те ваше омиљене таблоидне редакције. Нису нам потребни никакви други докази, сем њихове објаве. У свакој нормалној земљи институције би већ одрадиле свој посао. Сваку њихову реч би изанализирали, јер све су рекли у весељу и заносу, одајући ваше паклене планове. Иста сте школа. Исти разред. Исто одељење. И сви сте одлични ћаци. Положили сте испит у прљавом заједништву и у подлој намери. Али су испит положили и студенти у блокади. И мирни грађани, који вам својом прибраношћу нису дозволили да 15. марта увече све буде готово како сте ви најавили. Биће. Али кад студенти одлуче. Дотле, ништа унапред не најављујте, само се бламирате. Уместо да сложите уши и да ћутите, ви и даље кевћете и грађанима који траже прелазну владу дрско поручујете – можете да ухватите мачка за реп. Врло радо ћемо то учинити. Али кад мачка поједе миша. А тај миш сте ви – увек кад загусти.
Нећу да описујем оно што се не да описати као доживљено те вечери, у тој улици. Цитираћу речи дечака, па ви процените да ли је и то дете – ноторни лажов. Са оцем је био код Београђанке за време ћутње. Четири минута пре краја, тишина је прекинута. Својим недозвољеним средством мртве сте још једном убили, а живе сте угрозили. И децу и одрасле. Да имате трунку саосећања, заплакали бисте на нешто што је изазвано вашом наредбом, а што је код куће касније нацртано и изговорено – спонтано, дечије, искрено…
Ево, сигурно сте чули да је био неки застрашујући звук.Ето, хоћу да вам објасним, нацртао сам цртеж где смо били. Ево, овде сам био – показује руком нацртано. Поред нас је била канта, ево оволика – шири руке – а ја сам тати седео на патикама и играо игрице за време те тишине. И овако, прво сам чуо одавде – показује лево – зачуо се неки звук – а, а, а… тако нешто. Океј, то нисам могао да нацртам и онда онако, ваааааа… и онда вууууууууууууух, као да нешто вууууух шишти, али пуно јачи звук. И онда су сви потрчали и мене је тата подигао за јакну, висио сам у његовим рукама. И ево, све ствари које сам ја мислио, нацртао сам кад сам дошао кући: слупани авион, ветар, неки огромни усисивач, неке мотористе, неке лудаке… И ово сам нацртао, јер не може да се објасни. Као неки вулкан који излази. Комуналну полицију. Бомбу. Крај света. Грађански рат. То је толико било лудо, онако ву-ву-ву-ву-ву, као кад сам једном сањао кад сам имао температуру. То је нешто као да имаш бомбу и да је крај света, е па то је као да су тај сан променили, смућкали га скроз и ставили у стварност. Ето тако, исти осећај сам имао и кад сам имао температуру и сад. Исти. И после сам плакао. Нисам ја плакао због туге и страха, плакао сам од беса, због чега се од почетка мог живота буним – због неправде. Ето због чега сам плакао. Ја мрзим неправду – завршава дете, тек закорачило у живот, са проблемом који смо ми одрасли морали да решимо пре него што се родио. А нисмо.
Ово ме расплакало. Не од страха, како то рече ово препаметно дете, већ од немоћи. Што наша деца и наши унуци расту у атмосфери страха, са изразима непримереним детињству: комунална полиција, бес, бомба, крај света, неправда… Уместо да причају са својим вршњацима о ведрим темама, они своје малене главе пуне изразима који нису примерени њиховом узрасту. Уместо да се играју у двориштима, они су учесници протеста. Питате, зашто их водимо? Зато што идемо на мирне протесте, да одмалена науче шта Србија не треба да буде – ни сада, ни кад одрасту. Земља корупције, криминала, превара, лажи и борбе за власт… То је данас Србија. А, зашто ви од нас тражите да не водимо децу и маторе на протесте? Да бисте ове који су у пуној снази лакше убијали, фингирајући да су они на вас насрнули. Баке, деке и унуци немају ту снагу као синови и очеви. Они су ваша опасност и отуд ти ваши „савети“. Тог марта, солидарност нас је спасила кад сте нас напали. Једни друге – нисмо газили. Оне који су падали подизали смо и заједно смо трчали.
Дечак који је све нацртао и испричао, изговорио је то спонтано – без читања. А, ваши ћаци које штитите у Пионирском парку, изговарали су текстове немушто и извештачено – читајући ваше написане текстове са „идиота“. У томе је разлика између две Србије. Једна има чисте емоције, друга чист интерес. „Чисто“ у оба случаја, а разлика огромна.
И даље се бавите „бајком“ у којој су главни јунаци – Ивица и марица. Размишљам и ја о бајци – са истим насловом, уз велико слово „М“, у другом значењу, у правој бајци. Желим том дивном дечаку да та бајка која је обојила моје детињство, бајка Ивица и Марица, буде тема за његов нови цртеж – без звукова који не могу да се дочарају оловком. Не, није дечак халуцинирао када сте напрасно све прекинули, чинећи недозвољено. Ни ово дете, ни ми одрасли, нисмо се међусобно тукли, нисмо правили перформансе… И нисмо ноторни лажови, како ви кажете. Узвраћам с правом – на исти начин… Ви лажете.
С тим, што бата Вуле, ваша лаж у Србији – више не важи.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
