Наизглед ово су два синонима или бар већина људи сматра да је то исто. Али није. Спорт у себи садржи физичку активност особе која се њоме бави али је и више од тога. Спорт у себи садржи и надметање или са противником или са самим собом. Спорт се упражњава да би се дошло до победе над супарником или над већ постигнутим резултатом који си некада сам остварио или који је неко, независно од тебе, други постигао. Физичка култура је физичка активност где се не мора мерити резултат. Њен синоним је рекреација и она је неопходна свакој особи.
Зашто ово пишем? Па почев од нашег председника државе до многих медијских извештача добијали смо изјаве како ће изградња стадиона допринети развоју физичке активности (културе) код наших суграђана а поготово код омладине и деце којима је она најпотребнија. Овакве изјаве смо чули приликом изградње и отварања спортских стадиона у Зајечару, Лозници и (три пута) у Лесковцу. Има још таквих места по Србији где се граде велелепни спортски објекти. У њих се улажу невероватно много пара (као да се гради спортски објекат на коме ће се играти утакмице светског или европског првенства).
Да будем одређенији, за оне који ме не познају. Ја сам се доста дуго бавио спортом, што индивидуално, као атлетичар па и фудбалом, где сам био активан учесник као играч, тренер и судија. Значи да сам обишао много спортских игралишта и стадиона. Таква игралишта има свако иоле веће место односно место са нешто већим бројем млађих становника. У већини случајева била су то клупска игралишта, односно игралишта која су користили група омладинаца-чланови тог спортског клуба. У најбољем случају имали су по 3-4 селекције различитог узраста. Значи око стотину активних учесника. Веома је мало било игралишта “отвореног” типа. Скоро сва су била ограђена и са затвореним капијама.
Значи нису била приступачна рекреативцима. Па се питам како ће изградња стадиона, у којима се улаже 30.000.000-50.000.000 евра, користити развитку физичке активности код младих људи. Или је то изградња сопствених споменика и улагање друштвених средстава у предизборну политичку кампању. Изузимајући чињеницу да су они прескупи још у изградњи, такви објекти још више коштају и због скупог одржавања. Нико приликом отварања није се изјаснио ко ће то одржавати и одакле ће се прибављати средства. И највећем лаику, да не кажем и малом детету, јасно је да се она не могу самофинансирати. Самофинансирање садржи продају улазница, наплату чланарина за млађе категорије, које ће долазити ту да тренирају. И једно и друго казује да су друштвена средства уложена да их користе само они који финансијски могу то да плате. Остали, иако то желе, пошто немају пара су искључени из тога.
Ако се желело да се побољша физичка активност грађана, зашто нису прављени објекти који ће бити доступни свима. Па се уместо једног стадиона могло направити 50-60 игралишта отвореног типа. То су могла бити игралишта за фудбал, кошарку, рукомет, одбојку или мобилијари слични теретанама али на отвореном. Такви објекти би били доступни свима који би желели да се с времена на време или свакодневно рекреирају.
Изненађује ме опет то ненаменско трошење пара и поготово задуживање, ако се зна да имамо на стотине школа које немају услова за регуларно извођење наставе физичког васпитања. Као просветни радник, сада пензионер, упознат сам са великим проблемима у овој области. Почев од просторних до материјалних. Многе школе немају ни довољно простора за школска дворишта, која су сужена и премала и за одморску активност ученика између два часа. И уместо да им то време буде потрошено у рекреативно-физичком одмору од напорне психичке активности између два часа када су били ментално преоптерећени, они из учионица излазе у неусловна дворишта.
Да ситуација буде још гора, таква скучена дворишта се после одмора “претварају” у простор за извођење наставе физичке активности. Много је мали број школа која наставу физичког васпитања могу реализовати онако како је она програмски замишљена од стране просветног савета министарства просвете. Ја по свом образовању нисам професор физичке културе, али сам на почетку своје каријере у неколико наврата, због свог бављења спортом, замењивао професоре физичког у недостатку боље и стручније замене, па сам донекле упознат са проблемима која их прате. Ово је нарочито изражено у сеоским и планинским местима. Где се о неком правом физичком одгоју није могло ни размишљати а камоли реализовати. Поготово када метеоролошки услови, киша и снег,ниске температуре, то нису дозвољавале.
Није само проблем био у малим местима и школама са малим бројем одељења. И у “већим” школама са већим бројем одељења проблеми су били скоро свуда исти. Нико о томе није водио превише рачуна, јер би решавање таквих проблема захтевало много озбиљнија материјална средства него што је друштвена заједница одвајала. Опет ћу у помоћ позвати математику, којом се нико није бавио. Ако је, на пример, школа имала по четири одељења, а било је и више, једног разреда то значи да је школа имала 16 одељења, а свако одељење је у распореду часова морало имати по три часа недељно. Проста рачуница казује да је то 48 часова недељно или скоро по 10 часова дневно, односно да се сваког часа на простору за извођење наставе физичког васпитања налазило по два одељења или 50-60 ученика.
Ретке су школе које су могле да имају довољно простора ни у школским двориштима а камоли школским салама за толики истовремени број деце. Последњих неколико школских година заговарало се да се тај број часова и повећа. Нисам упознат до детаља али знам да су неке школе постале експерименталне и да се започело са одржавањем по пет часова недељно. Знајући значај физичке активности са акламацијом аплаудирам таквој одлуци. Али се питам да ли је још нешто промењено или је само број часова увећан.
Да ли се ти часови изводе у оквиру редовне наставе. То би значило да се сваког часа на теренима или салама налазе по 3-4 одељења или преко 100 ученика. Да ли су створени услови за такав рад. Према садашњем буџету министарства просвете сигурно да нису. Чак и да се у такву акцију укључило и министарство за спорт и омладину опет не би било довољно средстава јер треба проширивати и преуређивати школска дворишта и дворане за толики број ученика. Опет подвлачим да је ово заиста добар и неопходан потез ако желимо да сачувамо и одржимо здравље младе генерације.
Сви здравствени извештаји нам казују да су нам садашње генерације дегенеративне. Превише је гојазне и предебеле деце, деце са искривљеном кичмом, са равним табанима, веома слабе мишићне масе. Поред промена у начину исхране ти проблеми се решавају и рекреативном физичком наставом. Али наставом која се изводи у оптималним условима. А добијање тих оптималних услова је изградња школских игралишта и сала као и изградња јавних површина за рекреативни физичку активност. Исто тако треба обезбедити и довољно средстава за њихово касније одржавање. Ето зашто сам на почетку критиковао потрошена средства у изградњи стадиона од којих нека чак имају и подземно загревање траве тако да се на њима ни зими не може задржати снег.
Тодосије Дикић
