Без најаве институцијама, мимо законом прописаних процедура и ван сваког демократског оквира, у селу Горње Заостро код Берана постављен је споменик Павлу Ђуришићу – четничком команданту из Другог свјетског рата, злогласном по сарадњи с окупаторима и масакрима над цивилима.
Ђуришић није херој. Он је оличење једне идеологије која је у црно завила народе овог простора – идеологије етничког чишћења, освете и фашистоидног национализма. Његове јединице су одговорне за смрт хиљада недужних људи – жена, дјеце и стараца – у Санџаку, Босни, Херцеговини и Црној Гори. У својим сопственим извештајима признаје учешће у покољима. Не постоји морална дилема око његовог наслеђа – оно је злочиначко.
Оно што данас забрињава више од самог споменика јесте инфраструктура мржње која га омогућава. Улога Српске православне цркве у овом процесу није ни маргинална ни пасивна. Напротив – СПЦ је деценијама уназад служила као продужена рука великосрпске митоманије у Црној Гори, а често и као идеолошки покровитељ ревизионизма, негирања злочина и величања крваве прошлости. Није реткост да се у портама цркава одржавају помени ратним злочинцима, да се благосиљају четничка окупљања и да се храмови користе као позорница за политичке поруке које негирају темељне вриједности савременог друштва.
Ово није питање вере, већ злоупотребе вере. Ово није сукоб идентитета, већ борба против систематског преобликовања истине зарад политичких циљева.
Дивљање хорди зла које данас подижу споменике злочинцима није само историјска срамота – то је и порука. Порука да је национализам спреман да прегази истину, правду и људскост, уколико му то дозволимо.
Ако ћутимо пред оваквим чиновима, ако се помиримо са лажима које се уклесују у камен и крст, онда пристајемо на будућност обликовану по мери мржње. А тада ниједна институција, ниједна вера и ниједна нација неће бити сигурна.
Бојан Јовановић
