Српска православна црква (СПЦ) често се посматра не само као религијска институција, већ и као снажан политичко-идеолошки актер на Балкану. Њена повезаност са обавештајним и безбедносним структурама, првенствено у Србији, као и њена улога у сузбијању развоја националних православних цркава у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову, предмет су бројних извештаја, аналитичких радова и међународних опсервација. Циљ деловања СПЦ није само очување верског јединства, већ и заштита материјалног примата, политичког утицаја и националног наратива.
- СПЦ као политички и безбедносни инструмент
СПЦ делује у синергији са државом Србијом, али и са иностраним партнерима попут Русије. Функционише као “пара-државни” ентитет који обавља дипломатске, безбедносне и културне задатке, често мимо демократског надзора. У том контексту:
СПЦ шири наратив о „српском свету“ и брани идеју да су сви православци на простору бивше Југославије део исте цркве.
Ова идеолошка платформа користи се као инструмент спољне политике Србије, нарочито у дестабилизацији и спречавању формирања аутокефалних цркава у Црној Гори (ЦПЦ), БиХ (БПЦ), Хрватској и на Косову.
- Употреба тајних служби и пара-структура
Бројни извештаји и анализе показују да СПЦ сарађује са тајним службама (БИА, Војна безбедност, МУП) кроз:
Координацију безбедносних акција, посебно у осетљивим регионима попут северног Косова, где је присутна и руска војно-обавештајна подршка.
Прикривање и логистичку подршку групама које спроводе политичко-насилне акције, као што је напад у Бањској (септембар 2023), када су се припадници наоружане групе склонили у манастир СПЦ.
- Пример: Бањска и паравојна логистика
24. септембра 2023. група наоружаних Срба сукобила се са косовском полицијом код села Бањска, а затим се повукла у истоимени манастир СПЦ. Косово је оптужило Србију да користи цркву као штит за операције дестабилизације.
СПЦ је негирала одговорност, али је потврдила да се оружје налазило у манастиру без знања братства.
Међународни фактори (САД, ЕУ) затражили су истрагу, али Србија није спровела транспарентну полицијску акцију.
Напад је коришћен за пропаганду у правцу “заштите вере и народа”, уз духовну симболику.
- Литије у Црној Гори и репресија према ЦПЦ
Закон о слободи вероисповести (2019) у Црној Гори, којим се предвиђа регистрација црквене имовине, покренуо је масовне протесте СПЦ познате као литије.
СПЦ је мобилисала десетине хиљада верника, користећи реторику о “одузимању светиња”.
Полиција Црне Горе у више наврата је саслушавала свештенике, укључујући и митрополита Амфилохија.
Епископи и свештеници ЦПЦ наводили су да је СПЦ користила логистику српских безбедносних служби и екстремистичких група за јачање притиска.
- Притисак на Црногорску и Босанску православну цркву
Црна Гора: СПЦ је потписала “темељни уговор” са владом Дритана Абазовића (2022), чиме је добила правну предност и статус “доминантне цркве”, док је ЦПЦ остала нерегистрована и институционално игнорисана.
Босна и Херцеговина: СПЦ се противи било каквом признању аутентичне православне заједнице у Федерацији БиХ, и врши притисак на вернике да се идентификују искључиво као “православни Срби”.
- Инциденти у Хрватској и пасивно-агресивни приступ
У Хрватској, СПЦ формално није у сукобу са државом, али:
Одржава везе са десничарским покретима који негирају постојање хрватске верске независности.
Митрополит Порфирије (данас патријарх) у више наврата је критиковао покушаје “хрватске православне цркве”, називајући их “националистичком сектом”.
- Извештаји Стејт департмента и међународних тела
Извештај САД о верским слободама (2023) наводи да СПЦ има непропорционалну контролу над православним објектима на Косову и у Црној Гори, док се ЦПЦ, БПЦ и друге цркве суочавају са дискриминацијом.
- Улога руске подршке и геополитички контекст
Русија, преко СПЦ и православне мреже, шири анти-НАТО и анти-Западни наратив.
СПЦ сарађује са Руском православном црквом на пројектима „духовног јединства Словена“, а у Црној Гори се директно умешава у политичке процесе (нпр. подршка одређеним кандидатима и партијама).
- Оружје, новац и контрола
Постоје тврдње из америчких и европских извора да наоружање улази на Косово и друге делове региона кроз објекте СПЦ, нарочито манастире.
СПЦ у Србији има право на пореске олакшице, добијање државне земље и финансирања, док друге цркве немају исти третман.
СПЦ такође има и пословне подухвате (туризам, виноградарство, издаваштво) који су заштићени од пореске контроле.
Постоји јасна синергија између Српске православне цркве, српских државних безбедносних служби и политичке елите, чији је циљ:
- Спречавање аутокефалности других православних цркава у региону.
- Задржавање материјалне и институционалне доминације СПЦ.
- Очување идеологије “српског света” кроз верску и политичку контролу.
Иако директне доказе из тајних служби немамо у јавности, низ инцидената, дипломатских извештаја и званичних полицијских поступака указује на системску употребу цркве у геополитичке и безбедносне сврхе.
Ђакон Бојан Јовановић
