Српска православна црква (СПЦ) одавно је престала да буде искључиво верска институција. Од свог формалног уједињења 1920. године, Црква је више деловала као инструмент политичке моћи него као ослонац верницима. Њена улога никада није била само духовна – напротив, често је била кључни део механизма контроле над народом, уз неговање митова и идеологија које одговарају актуелним властима, без обзира на историјско раздобље.
Декларативна подршка народу увек је била присутна, али често само у форми фраза и ритуала. У пракси, СПЦ је неретко гледала на другу страну када су грађани трпели неправду, сиромаштво, репресију или насиље – нарочито када су починиоци били „њихови“. Ова институција је одувек вешто балансирала између светог и политички корисног, водећи више рачуна о својим привилегијама него о истинској хришћанској мисији.
Посебно забрињава улога СПЦ током 20. века, а нарочито у периоду социјалистичке Југославије. Док се годинама форсира наратив о наводном сукобу Цркве и комуниста, истина је далеко сложенија. По подацима из безбедносних архива, само у Босни и Херцеговини до почетка ратова деведесетих, више од 30% свештених лица било је активно повезано са службама државне безбедности – као сарадници, доушници или оперативци.
(Извор: „Православна црква и УДБА“, историјски документи из Архива БиХ и сведочења објављена у зборнику Религија и тајне службе Центра за истраживање религије, политике и друштва, 2014.)
То нису изузеци, већ образац. Црква је врло свесно играла игру моћи, користећи своју позицију да очува утицај, чак и по цену истине и правде. А они свештеници који су заиста веровали у еванђеоску поруку и одбијали сарадњу с режимом – завршавали су маргинализовани, у затворима или мртви. Исто се догађа и данас: послушни се награђују функцијама и богатством, док се они који се усуде да говоре о девијацијама изнутра – брутално утишавају.
У савременом тренутку, СПЦ не показује ни вољу ни способност за самопреиспитивање. Напротив, постала је уточиште за најгори облик институционалне заштите – заштите злочинаца под мантијом. Са оснивањем глобалног регистра особа осумњичених за педофилију и сексуална злостављања у православним заједницама, разоткривене су застрашујуће бројке:
СПЦ учествује у 21% регистрованих случајева у оквиру православног света, према подацима међународне мреже. Када се узме у обзир да се пријави свега око 5% стварних случајева, јасно је колики је то ледени брег — са врхом изнад воде, и понором зла испод.
Жртве су деца. Млади богослови. Верници. А последице су доживотне. И док се Црква бави обновом храмова и изградњом велелепних резиденција, зид ћутања око сексуалних злочина остаје нетакнут — све док не пукне под тежином нечијег трагичног краја.
Као што је случај Милића Блажановића. Младић који је, према доступним информацијама, био злостављан у једном манастиру и на крају убијен — остаје симбол онога што СПЦ упорно покушава да сакрије.
Његов случај можда коначно пробије тај зид. А ако не, онда смо сви саучесници.
Јер ћутање више није опција.
И зато, уместо да се занесемо иконама, тамјаном и празним говорима о духовној обнови, морамо поставити једноставно питање: да ли је СПЦ данас оно што тврди да јесте — или је оно што систем од ње тражи да буде?
Ђакон Бојан Јовановић
