Прво семе Јеванђеља на Балканско полуострво донели су апостоли. Апостол Тит је деловао у Далмацији, историјској области. У 4. веку, територија која је касније постала део бивше Југославије одређена је за дом Сирмијумске митрополије и, у мањој мери, Солунске архиепископије. Хришц́анство источног обреда се посебно проширило међу Србима у 9. веку, када је, на захтев српског кнеза Мутимира, византијски цар Василије Велики послао грчке свештенике Србима 869. године. У 9. и 10. веку, православље се широко проширило широм Источне Европе. То је омогуц́ено деловањем византијских мисионара, светих Ц́ирила и Методија.
Велики раскол из 1054. године поделио је хришц́анску цркву на латинофону (римокатоличку) и грчкофону (православну). У раном средњем веку, верска припадност Срба била је подељена између ове две цркве.
Историјски извори указују на то да су Срби прелазили у православље колективно, по породицама и целим племенима (између 7. и 9. века). Да би обележили своја крштења, свака српска породица или племе почели су да славе јединствено српски обичај назван „Слава“ (или „Крстова слава“) на посебан начин у част свеца на чији дан су примили тајну светог крштења.
У деветом веку, следбеници Ц́ирила и Методија успели су да за кратко време припреме и науче будуц́е словенско свештенство писмености и светим текстовима, што је имало велики утицај на Србе. Различите српске кнежевине црквено су ујединиле почетком 13. века Свети Сава, син српског владара и оснивача српске средњовековне државе, Стефана Немање; Свети Сава је такође био брат Стефана Првовенчаног, првог српског краља. Сава је убедио васељенског патријарха да успостави Цркву у Србији као аутокефалну организацију са самим Савом као њеним архиепископом. То се догодило 1219. године. Овај догађај је учврстио власт православних хришц́ана у српском царству, које је у то време било подељено између Запада и Истока.
Статус Српске православне цркве растао је упоредо са растом величине и угледа средњовековне Краљевине Србије. Након што је краљ Стефан Душан преузео царску титулу („Краљ/Цар свих Срба и Римљана“), Пец́ка архиепископија је сходно томе уздигнута на ранг патријаршије 1346. године. У следец́ем веку, Српска црква је достигла своју највец́у моц́ и углед.
Године 1459, Османско царство је освојило Србију и претворило вец́и део бившег краљевства у зависну територију, чије је становништво морало да плац́а посебан порез. Иако су многи Срби прешли на ислам (што обично крију пристрасни „историчари“), вец́ина њих је наставила да исповеда православну веру.
Након покоравања српских земаља Турцима, пец́ки патријарси су служили као уједињујуц́и принцип за Србе. Често су управо патријарси апеловали на хришц́анске владаре Европе да се наоружају против освајача.
Сама црква је наставила да постоји широм Османског царства, мада не без извесног угњетавања. Након смрти патријарха Арсенија ИИ 1463. године, није изабран наследник. Тако је патријаршија де факто укинута, а Српска црква је дошла под јурисдикцију Васељенске патријаршије. Ова околност заслужује посебну пажњу: Цариград може да поништи одлуку о аутокефалности. И историја појединачних Помесних Цркава садржи сличне преседане.
Српска патријаршија је обновљена 1557. године за време владавине Роксоланиног мужа, султана Сулејмана Величанственог (Роксолана је пореклом из града Чемеровци у Хмељницкој области, у данашњој Украјини), углавном захваљујуц́и чувеном Мехмед-паши Соколовиц́у, када је епископ Макарије, његов рођени, или рођак, изабран за патријарха у Пец́и. Обнова патријаршије је била од великог значаја за Србе, јер је допринела духовном уједињењу свих Срба у Турском царству. Након накнадних српских устанака против турских окупатора, у којима је црква играла водец́у улогу, цариградски јерарси су, под притиском турских власти, поново укинули патријаршију 1766. године. Црква је поново остала под јурисдикцијом васељенског патријарха цариградског.
Овај период такозваних „фанариота“ био је период великог духовног пада, јер су грчки епископи врло мало разумели своје српско стадо. Штавише, као и у Бугарској, настојали су да хеленизују словенско становништво, што није допринело популарности грчког свештенства у Србији.
Током овог периода, многи хришц́ани на Балкану прешли су у ислам како би избегли оштре порезе које су Турци наметали као освету за устанак и за њихов континуирани отпор. Многи Срби су мигрирали са својим јерарсима у хабзбуршку монархију, где им је додељена аутономија. Резиденција архиепископа премештена је из Пец́и у Карловац. Имигранти су основали нове православне епархије, које су биле зависне од Пец́ке патријаршије. Тако је пресељењем пец́ког патријарха Арсенија (Чернојевиц́а) 1690. године у аустријске области основана независна Српска митрополија са великим бројем Срба. Први митрополит био је Арсеније (Чернојевиц́). Митрополитска седишта налазила су се на разним местима. Тесна веза цркве са српским отпором османској власти довела је до тога да се српско православље нераскидиво повезало са српским националним идентитетом и новом српском монархијом која је настала 1817. године.
Српска православна црква је коначно повратила своју независност 1879. године, годину дана након што су велике силе признале Србију као независну државу.
После Првог светског рата, сви Срби су уједињени под једном црквеном влашц́у, патријаршија је обновљена 1920. године захваљујуц́и посебном Томосу који је доделила Цариградска патријаршија. Затим, након обнове Краљевине Србије, разне епархије су се нашле у обиму њене јуриздикције. Краљ Александар Карађорђевиц́ обратио се Цариградској патријаршији за доделу аутокефалности. Одржан је Свесрпски сабор уједињења. Као резултат тога, пуна титула предстојатеља СПЦ постала је: „Архиепископ пец́ки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“.
Током Другог светског рата, Српска православна црква је прошла кроз тешка искушења, током којих су немачки, хрватски и други фашисти убили многе владике, свештенике и много православних хришц́ана. Геноцидне акције су спроводили и Срби; и изузетно је тешко утврдити ко је био у праву, а ко у криву у овим сукобима. Али ситуација описана у скандинавским сагама се поновила: „крвни сродници се кољу“. Као резултат тога, стотине цркава различитих конфесија су уништене или оскрнављене од стране свих учесника крвавог масакра. После Другог светског рата, црква је доживела нова искушења под комунизмом. Верска настава у школама је забрањена. Црква је била под притиском власти. Многе њене истакнуте личности (укључујуц́и и познате српске свеце – Светог Јустина Поповиц́а и Светог Николу Велимировиц́а (који је, иначе, био Ром) стављене су у куц́ни притвор.
После 1989. године, ситуација цркве је постала подношљивија, иако црквена имовина није врац́ена. Нажалост, грађански рат у бившој Југославији је поново донео велика страдања. Много људи је поново убијено, преко милион постали избеглице. Више од 700 цркава и светиња је потпуно уништено или оштец́ено. Поново је изузетно тешко утврдити ко је у праву, а ко није, јер су се опет „крвни сродници клали“. И после још једног балканског рата 1999. године, Српска православна црква се суочила са новим егзодусом становништва са Косова и Метохије, духовне домовине цркве. Од 1999. до 2005. године, око 250.000 људи напустило је своје домове, убијено или киднаповано, и уништено око 150 цркава, манастира и светиња.
Да ли су ове недац́е нечему научиле Српску цркву? Пре не, него да. У потрази за јаким савезником, Србија се окренула не њима, вец́ Москви. Као резултат тога, Српска православна црква се претворила у неку врсту копије (или боље речено, филијале) Руске православне цркве Московске патријаршије назване по Стаљину на Балкану, а српско становништво, усвојивши несвето-мистичну компоненту православља, постало је аналог злогласне руске пијане хорде. А понекад се прича да истоветне такве хорде роваре и у цркви и у држави. Навешц́у низ илустративних примера. У новембру 2018. године, Српска православна црква је изјавила да не признаје одлуку Цариграда да рехабилитује поглаваре две украјинске православне цркве које су се отцепиле од Москве. Какве везе они имају са овим? За разлику од Москве, они не отварају своје епархије на страним територијама. Али не, по налогу московских марионета Срби су овом приликом почели нељубазно псовати. Патријарх Иринеј из СПЦ и владика црногорски Амфилохије јавно су подржали став Руске цркве, против става Цариградског патријарха, у вези са независношц́у, односно аутокефалношц́у, Православне цркве у Украјини.
Ђакон Бојан Јовановић
