У време социјалистичке Југославије, СПЦ је била потиснута на маргину јавног живота. Атеизам и секуларизам били су део државне идеологије. Ипак, иако прогоњена, СПЦ је тада имала улогу тихе чуварице традиције, нарочито у сеоским срединама. Није имала приступ медијима ни школама, али је управо кроз ту маргинализацију задржала одређени морални интегритет, јер није била у директној симбиози са државом.
Парадоксално, тадашња слабост Цркве била је можда и њена снага – јер није била компромитована политичком моћи.
Деведесете – СПЦ као саучесник у национализму
Са падом комунизма, СПЦ је доживела “препород” – али не духовни, већ национално-политички. Уместо да понуди морални коректив националистичким политикама, Црква је у многим случајевима постала њихов идеолошки саучесник.
Благосиљање војске у рату.
Повезаност са политичарима попут Слободана Милошевића или Радована Караџића.
Ревизионизам у вези са улогом четничког покрета.
Промоција клеронационализма уместо универзалне хришћанске поруке.
У том периоду СПЦ је заменила Христа са Нацијом, а духовност са митологијом.
СПЦ у савременој Србији – од ауторитета до сервиса моћи
У ери Александра Вучића, СПЦ се приказивала као духовни ауторитет, али реално је све више постајала продужена рука режима. Имамо неколико индикативних феномена:
Блиска сарадња са државним врхом – где Патријарх често више личи на министра религије, него на моралног лидера.
Ћутање о корупцији, сиромаштву, кршењу људских права.
Богатство и раскош у контрасту са народом који једва преживљава.
Активно мешање у политичке одлуке (нпр. питање Косова), док се ћути о социјалној неправди.
Дакле, СПЦ не само да не одговара на духовну кризу – она је у многим аспектима продужава и продубљује, јер нуди идеолошки ескапизам уместо духовне храбрости.
Духовна празнина и институционална форма
СПЦ не успева да одговори на четири поменута аспекта духовног пропадања:
Феномен – Одговор СПЦ
- Масовна отуђеност – Фокусирана на ритуале и догму, без стварног рада на изградњи заједнице или подршке маргинализованима.
- Конзумеризам – Не критикује луксуз и грамзивост унутар сопствених редова. Некад се чак понаша као религијски бренд.
- Морални релативизам – Селективна етика – оштра према ЛГБТ+ особама и женама, али тиха када су у питању моћници и насиље.
- Псеудодуховност и екстремизам -Сама кокетира с мистицизмом, митовима, светитељством по националном кључу. Уместо духовног развоја – нуди историјску носталгију.
СПЦ као део проблема, не део решења
СПЦ је кроз разне епохе одиграла различите улоге – од жртве репресије, преко националистичког агитатора, до тихе подршке ауторитарној власти. Уместо да буде савет савести, СПЦ је често бирала ћутање, удобност и моћ.
У времену духовне кризе, народ вапи за истином, аутентичношћу и саосећањем. А то не може доћи из институције која делује као затворени клуб моћи и ритуала. СПЦ би могла бити део духовног препорода – али само ако се ослободи политичке сервилности и митолошке опсесије, и врати се еванђеоској скромности, емпатији и истинском дијалогу са светом.
Бојан Јовановић
