Будућег амбасадора у Америци, Драгана Шутановца, срела сам, што би рекла песма, док је био нико. Пре више од 25 година, док сам радила у једном опозиционом недељнику, ненајављеног га је на састанак који смо имали, довео један високи функционер тадашње постпетооктобарске прелазне владе.

Тај високи функционер, у тројној прелазној влади био је представник опозиционе странке коју је пратио глас да има убачене дебеовце у својим редовима. Он, међутим, никада није крио да је пре тог високог места радио у ДБ-у, то му стоји у биографији, раме уз раме са директорском функцијом на коју је отишао нешто касније, или са функцијом државног секретара коју обавља сада.

Тај функционер је младог Шутановца, кога до тада нисам сретала иако сам дуго пратила разне политичке догађаје, представио као свог пријатеља, младог ДС-овца, кога је, како ми је изгледало, хтео мало да упозна са новинарима, да му направи неку врсту промоције и створи контакте у медијима. Млади Шутановац је у то време био јако љубазан са новинарима, као уосталом и сви политичари на почетку своје каријере, и током тог кратког сусрета ми је дао визит карту на којој је, испод његовог имена, писало име некакве америчке агенције из области безбедности. Када сам се вратила у редакцију питала сам колеге да ли неко зна неког Шутановца из ДС, и сви су мање више равнодушно слегли раменима, ја заборавила на њега, а онда и на то да питам оног функционера ко је он, како се знају и одакле.

Само месец, можда, два касније, почиње политички успон младог Шутановца који је прво постао специјални саветник у савезној влади, па помоћник министра унутрашњих послова СРЈ, а био је и одборник у Скупштини града Београда.

У видокруг ми, ипак, није улазио све до 2007. године, када је постао министар одбране Србије и када сам се сетила, морам признати са ужасом, нашег сусрета и оне визит карте на којој је испод његовог имена писало име те неке америчке агенције. Како сам до тада већ изгубила и контакт са дебеовцем који нас је упознао, никада нисам сазнала како су он и Шутановац уопште постали пријатељи.  

Путеви су ми се са Шутановцем укрстили неколико година касније, 2012. године, када је Пиштаљка открила да Шутановац са још неколико инвеститора, међу којима су били и фудбалер Немања Видић, па Миа Зечевић (ћерка бившег генералног секретара ФК Партизан Жарка Зечевића), Гордан Петрић (бивши фудбалер и потпредседник ФК Партизан), Драган Петрић, Драгиша Вујошевић, Зоран Јанковић, Ненад Ђорђевић и офшор фирма Вилаб фарм, гради луксузну зграду у центру Београда. Плац на коме је министар одбране Србије са богатим суинвеститорима градио зграду од милион и по евра у то време, а у којој је он добио стан од 190 квадрата, купљен је, између осталих, и од Милоша Рутовића, познатог по томе што је осуђен за учешће у обрачуну у ком је рањен Предраг Ранковић Пецони.

Пиштаљкино откриће изазвало је велику пажњу медија, а читава та афера је у јавности до данас остала позната по називу “пашњак”, јер је део плаца на елитној локацији на Врачару, тик уз Храм Светог Саве, на коме је министар са партнерима градио луксузну зграду, у катастру био заведен као “пашњак прве класе”. Иако је Пиштаљка, а са њом и други медији, поставила питање порекла имовине министра одбране, Агенција за борбу против корупције упорно је игнорисала цео случај. Тек пошто је Пиштаљка поднела пријаву, Агенција је реаговала, али тако што је покренула поступак за непријављивање имовине, а не за њено порекло.

ФОТО: YоуТубе

Шутановца је тада од испитивања порекла имовине штитила тадашња директорка Агенције за борбу против корупције, Зорана Марковић, која се до скоро налазила на потерници коју је због оптужби за корупцију 2022. године за њом расписала држава Србија. Потерница за бившом директорком Агенције за борбу против корупције оптуженој за корупцију повучена је када је у јавност испливала информација да се Зорана Марковић од суђења за корупцију “скрива” у Уједињеним нацијама, на месту стручњака за корупцију у Одсеку УН за борбу против корупције.

А од судске казне за непријављивање имовине Шутановац се спасио захваљујући сведочењу своје државне секретарке из министарства одбране, а сада министарке у СНС влади, Тање Мишчевић. Мишчевић, која је на месту министра за европске интеграције заменила некада високу функционеруку СНС Јадранку Јоксимовић, која је на одласку своју наследницу довела у везу са коруптивним радњама у Регионалном савету за сарадњу, својим исказом је ослободила Шутановца свих оптужби за непријављивање имовине због чега му је претила казна затвора и до пет година. Мишчевић је, наиме, посведочила да јој је Шутановац рекао да има намеру да пријави имовину, да се она распитала у надлежним институцијама и да су јој они рекли да не мора да пријављује стан у изградњи.

Пореклом Шутановчеве имовине није се никада нико бавио, па ни СНС који је Шутановца у својим саопштењима звао “експерт за пашњак и богаћење” и који је обећавао да “афера пашњак” неће остати нерасветљена.

Шутановца, у време док је био министар, помиње у чувеним дипломатским депешама Викиликса и бивши амерички амбасадор у Србији Мајкл Полт који је обавештавао своје шефове да му је министар одбране “Шутановац поново нагласио да војска Србије нема намеру нити интерес да интервенише на Косову у било ком могућем сценарију” и да могу само да пруже медицинску помоћ у случају хуманитарне катастрофе. У истој тој депеши, како пише Полт, Шутановац упозорава Американце на српску полицију, поготово оне у њој чија каријера је изграђена на Косову и који “само чекају изговор да започну неку невољу”. Полт у депеши одаје да му српски министар одбране практично потказује припаднике полиције који имају везе са насиљем на Косову и да каже да их у активној полицијској служби има 200 и “да их треба држати на оку”.

Амерички амбасадор у Србији у депешама које је открио Викиликс своје шефове у Вашингтону обавештава да када се ради о Шутановцу “имају посла са човеком који прво брине о себи”. Шутановац је, каже се у Полтовим депешама, дао себи у задатак да војску Србије уведе у НАТО.

У приватним разговорима Шутановац је, заједно са Тадићем и људима из ужег круга демократа, каже се у Викиликсовим депешама, подучавао америчке дипломате како да се понашају да би српска јавност лакше “прогутала” независност Косова.

Да гласине о одласку Шутановца у Вашингтон, које колају последњих месеци, нису без основа, постало је јасно оног момента када је Шутановац исте почео да демантује. А откада је вест постала званична, Шутановац ћути. И чека да прође. Пре свега баражна паљба од стране његових некадашњих партијских другова.  

То што је вест о именовању Драгана Шутановца за амбасадора у Америци више разбеснела његове бивше партијске другове и истомишљенике него оне који су обећавали да ће када дођу на власт коначно испитати “аферу пашњак”, али и друге послове који се као репови вуку за бившим министром одбране, није изненађење. Било је сасвим очекивано, на пример, да Здравко Понош, начелник Генералштаба Војске Србије у време када је Шутановац био министар одбране, не пропусти овај “зицер” да изнесе још пар компромитујућих детаља о Шутановцу. Њихов сукоб из 2008. године, чија позадина никада до краја није расветљена, такође је била тема дипломатских депеша из којих се могао стећи утисак да им је свеједно који ће од њих двојице да “претекне” у тој борби, јер обојица раде баш оно што Западу, пре свега Американцима, треба.

Реакција напредњака на именовање новог амбасадора је, такође очекивано, потпуно изостала, а све по принципу “непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ”. Осим Александра Вулина који је, не желећи да се замери коалиционим партнерима, помирљиво, али уз подсмех, коментарисао да “човек који је успео да ДС избаци из парламента заслужује да му опростимо ружну прошлост”, нико из власти се није усудио да каже једну реч о овом не баш неважном догађају. И та тишина говори много, а најмање о Шутановцу.

Иако политички прелетачи и њихово намиривање високим функцијама у јавним предузећима и државним институцијама, нису изум напредњака, они су ипак постали “заштитни знак” напредњачке власти. Преузимање супарничких кадрова, поготово оних виђенијих, који су били синоним за претходну власт и оно лоше у њој, рећи ће неки, није нелегално. Као и лобирање, на пример. Није нелегално, чак је и озакоњено, али то и даље не умањује чињеницу да је лобирање ништа друго него легализована корупција.  

А какав ефекат политичко прелетање има на јавно мњење, најбоље говори то што се ових дана све чешће може чути реченица да “жути” нису имали оволико министара ни када су били на власти. Напредњацима се, ипак, мора признати економски таленат, јер нико до сада није успео да тако јефтиној роби толико дигне цену.

Драгана Матовић, оснивач и уредник Пиштаљке

Извор: еуронеwс.рс

ФОТО: Фонет