Античко учење почињало је са писањем и читањем, гимнастиком и музиком. Изворни појам паидеиа (паидеја) обухватао је васпитање и образовање, како их ми данас разумевамо. Паидеиа је за Грке значила много више од пуке техничке обуке. Она се односила на опште обликовање човека у човека, тј. на формирање његове личности, карактера, стицање истинског знања, на начин живота у целини. Потпуна брига за њихово тело и душу.

„То поистовећивање паидеие са бригом за друге, а касније и са бригом за себе самог, остаће судбинско за целокупни антички увид у суштину самог људског сазнања, односно суштину васпитно-образовне делатности. Отуда крајњи смисао вероватно највеће филозофске мисли античке културе – спознај самога себе – постаје прозиран тек кад се дође у контекст бриге човека за самог себе, односно бриге за своје телесно и душевно биће.“ (З. Димић, Рађање идеје универзитета)

Паидеиа је управо ствар читаве заједнице у целини, те се према томе у њој човек васпитава и образује за члана полиса, тј. за слободног грађанина, дакле, не за усамљени, индивидуални живот, већ за заједнички живот и деловање (праксис), утемељеним на знању (логосу), односно умећу (техне).

Античка идеја школе настала је са окупљањем људи ради разговора и гозбе (симпóсион). Симболичним кружењем митрине гранчице, на сваког учесника долазио ред да пева, рецитује или да говори о задатој теми, а други стрпљиво уче да слушају и процењују квалитет онога што је речено, одрецитовано или одсвирано.

Очигледно је да овај начин доводи све учеснике у неко више јединство, а то је посебна врста заједништва.

Питагорина школа и Платонова академија су праве школе. Питагора је, без икакве сумње, први филозоф и научник који је засновао одржавање редовне наставе у антици.

Опис Питагорине школе остављам за посебну тему. Код Сократа специфичан метод састоји се управо у томе да у сваком свом саговорнику, путем дијалога, изазове и покрене порив за властитим мишљењем. Поред значаја слушања до изражаја долазе мишљење и говор. Платон филозофију развија као доктрину, особен начин живота и као неки вид песништва.

Тежња нам је ка једноме – остварењу човека посредством платоновског филозофског мишљења. То је тежња ка највишем Добру. Платон је покренуо „оно што је једино битно – бригу о души кроз исправан живот, чије је мерило вечни битак“. Мишљење, заједно са слободом, доноси делотворност. Полако се рађа знање (епистéме), а ту су и прве клице идеје универзитета.

За Аристотела знање је троделно: теорија (биос тхеоретикос), практично знање (епистéме практикé) и вештине (тéхне). Најбољи живот је нешто на чему треба радити па се до среће или врлине долази деловањем (енéргеиа). У деловању, у оном вољном делу душе, јавља се слобода. За човека је кључно деловање које развија оне способности којима га је природа обдарила.

И сада ћу направити један мисаони скок. Први средњовековни универзитети рађају се у Болоњи (1088) и Паризу (1090). У Болоњи (универзитет постаје центар обнове римског права) а изворно је то заједница студената који се уједињују због пружања међусобне подршке и помоћи. С друге стране, у Паризу (универзитет који је настао из школе Богородичине цркве, као интелектуално-образовни центар тадашње западне Европе), то је био универзитет професора, тј. удружење професора, који је имао за циљ да заштити њихове интересе од разних спољних утицаја. Јасна је и идеја, стицање вештина неопходних за што успешније позиционирање у државној или црквеној администрацији.

Главна метода је инструкција, репетиција и меморисање, систематско читање и преписивање. И када саставимо ове две идеје добијамо да је универзитет заједница студената и професора.

Модерна идеја универзитета, сматра се романтичарском творевином. Кант тада саопштава: „Истина није нешто што може бити предметом пуке наставне или научне размене између професора и студената, већ се она може појавити једино новим, аутентичним чињењем, дакле, властитим мисаоно-истраживачким радом.

При томе је, наравно, једнако важно да се чињење врши слободно, тј. да се онај који сазнаје, учи и студира, осећа слободно, тј. „ослобођено“ од притисака ауторитета и њихових заповести. Кант саму ову моћ да се према аутономији слободно расуђује назива умом.“

Кроз своје књижевно стваралаштво и активност у Вајмарској влади и кроз своја путовања, Гете развија идеју о „општем образовању“ људске личности. Његов роман Године учења Вилхема Мајстера, Томас Ман назива васпитно-образовним романом у светској књижевности. Описује развој слободног човека од првих корака до добијања дипломе – поучнице. Суштина је слободно и несметано развијање наших способности као основна сврха васпитно-образовног процеса.

Гете је својим добрим проценама и залагањем за поједине научнике и уметнике, највише допринео томе да се широм Немачке чује за до тада мање познати Универзитет у Јени. Прво долази Шилер, а затим на Гетеову и Кантову препоруку Фихте. Фихтеов ватрени и револуционарни дух може се исказати речима: „Мој систем је од почетка до краја само анализа појма слободе…“ Његово чувено дело је „Учење о науци“.
Фихте је добио задатак од краља да сачини један план вишег училишта – универзитета.

Назива га Дедуктивни план и прави га за једну вишу школу у Берлину – данас свима познати Хумболтов универзитет. Фихте то назива школом вештине употребе разума. На питање шта је сврха студирања младог човека, он каже „да би развио свој ум, да би се развио као личност и да би тиме унапредио друштво и човечанство у целини“. Делатно ослобађање човека није само ослобађање, већ заправо самоослобађање.

Јединство наставе и истраживања развија се кроз дијалошку методу рада, која код студената развија способност постављања питања, њиховог испитивања из различитих углова и давања могућих одговора. Професор у методолошком смислу подстиче тему из које се развија дискусија. Кроз лик научника-учитеља-васпитача човечанство добија своје вођство, своју „главу“- учење које он носи у себи и према коме усмерава и води људски род. У том периоду настају и семинари – семинариум – расадник знања.

„Расадити значи раширити свест о методи којом стичемо знање.“ За разлику од предавања на семинару се постиже изузетан степен интерактивности и размене знања. Важан допринос за студенте у финансијском делу дедуктивног плана су стипендије за студенте (Фихте је потицао из сиромашне породице). Фихте је био први декан Филозофског факултета Универзитета у Берлину и први изабрани ректор тог универзитета.

Ректор у свом говору поставља питање: Шта је то универзитет? „Одговорио је да је универзитет установа чија је сврха образовање људског разума као моћи слободе… најважнија установа и оно најсветије што људски род поседује.“ (Д. Баста, Фихтеова замисао универзитета) Слобода је животворни сок универзитета истиче Баста.

Хосе Ортега и Гасет истиче да се универзитетско образовање састоји из три задатка: (и) преношење културе; (ии) поучавање професионалаца; (иии) научно истраживање и стварање нових научника. Универзитет је институција у којој се просечни студент учи да буде културни човек, добар професионалац или истраживач интелектуалне врлине. Његова средишња улога је просвећивање човека.

Овде јасно исијава вредносни систем. Из истине произилази научно знање, из слободе и правде друштвено хуманистичко знање, а из лепоте уметничко знање. Заједно, то је свезнање, односно култура. Култура је суштинска димензија људског постојања и потреба сваког човека.

Димић истиче три Хумболтова принципа универзитета: (и) јединство знања; (ии) јединство наставе и истраживања; (иии) академску слободу наставника и студената. Ма колико се од ових принципа удаљавали и њима враћали, ова три одређења универзитета су трајне вредности образовања човечанства. Универзитет је отворен за актуелност и садашњост – за свеобухватност. Ако закажу духовне силе – држава, јавни живот, црква, јавно мњење, штампа – на сцену ступа универзитет.

Универзитет утиче на тренутну ситуацију са своје тачке гледишта – културне, професионалне и научне.

Он се намеће као духовна сила наспрам некултуре, лажи, кршења закона, самовоље.

Па ако баш желите да разборито промишљате сетите се од почетка до сада које сам кључне речи користио за овај краћи спис: заједница, истраживање, истина, култура, знање, слобода, правда и лепота. Слободан човек је онај који трага за својим универзитетом, тј. за својим вођством – за својом „главом“.

Др Милољуб Албијанић, професор и народни посланик

Извор: Данас.рс