Слобода за српске универзитете

Диктатори свих земаља и времена мрзе аутономију било које врсте. Под њом се подразумева право на самостално дефинисање бар дела норми које важе за неку заједницу (територијалну, организациону), те самостално доношење одлука у тим оквирима. То аутократе, који сматрају да у свакој друштвено-политичкој сфери њихова реч мора да буде последња, не подносе.

Ако аутономне јединице формално и не укидају – што због привида поштовања традиције или наводне демократије – обесмишљавају их тако што на њихово чело инсталирају своје покорне извршиоце, који их испуњавају самодржачком вољом. Онда аутономија која званично постоји, у пракси је мртво слово.

Све речено објашњава Вучићев однос према Београдском и другим српским универзитетима које, упркос свим напорима, и даље не контролише у потпуности. И када преко политичке полиције или на друге начине ту наметне покорне ректоре и већину декана факултета, у дубинама још постојеће универзитетске аутономије, многи професори и студенти мисле својим главама. То опскурног шефа картел система начелно ужасава.

Сада када увиђа да му рејтинг узбрано пада, за њега речено добија и конкретнију димензију. Стога Вучић покушава да то форсирано промени. Свестан је да студентско-професорски бунт у критичном тренутку, када се суочи са до сада највећим протестима, може да буде преломни фактор. Масовно и организовано учешће у њима оних који оличавају универзитете и факултете, представљало би магнет за многе грађане који желе промене а немају поверење у опозицију.

Да не би дочекао да се то деси, у околностима када се припрема за судњу одбрану своје узурпаторске власти, лажни цар Алек одлучио је да дотуче универзитетску аутономију. На то га је хушкао те му је начин реализације тог опскурног пројекта разрадио, министар плагијатор.

Синиша Мали је познат као осветољубив човек а Београдски универзитет му се јако замерио. Стао је на пут његовој квазинаучној превари. Зато жели, заједно са другим српским универзитетима, да га сведе на обичну филијалу извршне власти, којој би могао да ради штагод пожели.

Са својим тимом припремио је увођење и у универзитетску сферу „Система за припрему, извршење, рачуноводство и извештавање“ (СПИРИ). То треба да се деси до краја ове године. Тиме би била потпуно поништена финансијска аутономија високошколских установа.

Оне сада имају своје посебне рачуне на које се део средстава за њихово деловање уплаћује из републичког буџета, док значајан део новца потребан за то, факултети самостално зарађују (у питању су нпр. међународни и национални пројекти, уплате самофинансирајућих студената, издавање некретнина). То власт убрзано хоће да промени.

Систем који је осмислила подразумева да се универзитети и факултети доводе у потпуну финансијску зависност од ње. Не би више имали банкарске рачуне и изворне приходе, већ би све што им треба (под условом да то одобри), она плаћала директно (укључујући и плате запослених), а до сада самостални факултетски приходи сливали би се у њену касу.

То је паклени план да се универзитети и факултети покоре. Не ради се ту примарно о новцу. Када не постоји финансијска самосталност, нема ни било какве друге аутономије. После неког времена, преко финансијских уцена, планирано је да непокорни факултети (као што је нпр. Филозофски факултет Београдског универзитета) буду укроћени. Онда би Вучић много лакше манипулисао са оним што назива „струка“.

Сада су то опскурни типови без икаквог научног реномеа, са неколико факултета где режим има највећи утицај. Њима нико не верује. Пошто се суоче са егзистенцијалним претњама, планирано је да научно-политички манекени у некој мери постану и они професори којима се знатно више верује. Вучић онда каже Рио Тинто је српски понос, а представници свих факултета стану иза њега и покорно климају главама. То су Мали Синиша и Александар без Косова, опијени влашћу и вином, замислили!

Пошто је академска заједница почела да схвата о чему се ради, тј. да није у питању унапређење финансијске ефикасности већ гушење универзитетске аутономије, почела је да се буни. Вучић, паклено активан какав јесте, то покушава да пресече новим муњевитим маневрима. Он се држи правила – све треба радити у више корака. Кренеш лево, одеш десно, тако збуниш противнике, и онда поентираш.

У игру је зато убачен „Предлог о допуни Закона о високом образовању“. Он је под хитно уведен у скупштинску процедуру. Додуше не да би био усвојен, већ како би послужио као монета за поткусуривање.

Њим је било предвиђено да страни универзитети – наравно не Харвард већ неки загранични близанци овдашњег Мегатренда – добијају дозволе за рад од стране Министарства просвете без поступка акредитације кроз који пролазе наше високошколске институције. Уз то би те српске филијале трећеразредних страних универзитета биле субвенционисане из нашег буџета.

Ствар наизглед делује идеално за напредњаке. Већ су обрстили све што су могли а да је већ постојало, а сада су смислили нови начин за прављење прилика за талове. Нађу неке стране универзитетске леваке, доведу их у Србију, и онда деле паре. Још и школују своје кадрове на неким факултетима који им дају лажни инострани легитимитет. Међутим, Вучић није мислио да то стварно може да прође у овој фази. То је следећи а не актуелни корак.

На садашњем стадијуму његове комбинаторике, убацивање те приче у игру требало му је тек да би је бучно укинуо. Уз помоћ ректора и декана који раде за њега или БИА, наметнуо је ту тему као главну како би заклонио много опаснију ствар у вези са укидањем аутономије универзитета. Онда је, као, бесан до неба, направио велику уступак. Пошто су се универзитети узнемирили и запретили штрајком, по његовом наређењу повучен је поменути пројекат.

Због тога многи, од универзитета до опозиционо настројеног грађанства, усхићено вичу: победа! Није тако. У питању је превара! Примарна опасност и даље лебди изнад свих наших државних универзитета и факултета. А то је укидање њихове аутономије и свођење на забран Синише Малог, односно његовог господара Вучића.

Универзитет у Београду затражио је одлагање примене СПИРИ конструкције, односно њену дораду у наредном периоду како не би била угрожена високошколска аутономија, али то – гле чуда – није био први већ последњи захтев. Режим сада покушава преко својих људи на нивоу ректората и низа факултета (тачније свугде их има само нису сви декани његови), да он буде релативизован због датих уступака. Да се у целу ствар кротко уђе, уз договор да се она у ходу дорађује.

Ако се то деси, онда је то смрт Београдског и других српских државних универзитета. Они суштински више неће постојати. Ко се превари и ушета у јазбину помахниталог медведа, извршио је самоубиство. Уместо усмрђених државних добићемо СНС универзитете. Наше високо образовне институције имаће после тога аутономију таман колико и оне у Северној Кореји. То немамо право да дозволимо! 

Уверен сам да ће део факултета, као и већина студената и професора, томе да се одупру ма каква да буде одлука на нивоу Београдског универзитета. А дужност свих нас који желимо демократско и национално ослобођење окупиране Србије је да свим силама станемо уз њих.

То је једно од најважнијих поља битке са већ пољуљаним криминалним режимом који уништава ову земљу! Зато сви у демократски бој, да сваки наш државни универзитет и факултет, у најбољем смислу, буде свој и наш, а не Синишин и Алеков!

Драгомир Анђелковић