Он у ципелама старим колико и ова власт.
Она у пластичним кломпама у фебруару.
Он носи мандарине, које сигурно није пробао годинама, она смоки, једини за који је имала новца.
То је та Србија, која плаћа студенте и матуранте пешаке. Србија коју си превео преко ивице глади, гола и боса Србија, Србија жељна свега, а највише слободе.
Није то случајно, то си хтео хуљо, хтео си гладан народ који ћеш да купиш пакетом буђавих паштета и гумених макарона, да је уцениш, да натераш да бира између једног оброка дневно и глади.
Видиш хуљо, десило се нешто што не разумеш.
Док седиш у фармеркама од 1500 евра, обувен у патике од 1000 евра, пијуцкаш вино од 5000 евра не схваташ како неко го, бос и гладан даје све за оне који га ослобађају страха од тебе и твојих хуљица.
Не вадиш више заставе, не увијаш се у њих, не балавиш их тобоже од патриотизма, а у стварности бришеш бале које ти цуре од задовољства док рачунаш колико милијарди си склонио за себе и колико ћеш тек добити од Еxпа.
Заставе Србије сада носе руке младих свих националности које живе у Србији, комшије више не живе у страху од нас, јер знају да ће ова младост на њих пуцати љубављу и разумевањем.
Хуљо, ово више нису твоје “баке и деке”, ово су баке и деке које имају хиљаде и хиљаде унучића које шетају поред њихових убогих домова.
Ово нису убоги старци који чекају смрт.
Ово су људи високо подигнуте главе који чекају слободу.
Александра Ћурчић
