Тужно је ових дана бити становник Новог Сада, житељ Србије, пролазе дани, 15 људи нам се никада неће вратити. Међу њима и двоје деце…
Осамнаести је дан, а нико не одговара за пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Било је и протеста, уништавања институција, затварања активиста, стало се на 14 минута 14. дана, а слика године је управо дошла одатле.
Дете, које је кренуло у школу, само, без родитеља, баке, деке, схвата у каквој држави живимо. Са ранцем, водом, и оно је стало на улици Новог Сада да ода почаст жртвама трагедије за коју је искључиво крива власт. И нико више!
И ово дете је схватило у каквој земљи живи, и још горе каква јој је перспектива у Србији.
Дирљиво! Емотивно! Поразно! За све нас…
