Слободно 
А све је ово – „свега овог не би било само да је Пера одмах отишао у полицију“ – могло да изађе и на добро. Међу 223 приспела амандмана на Предлог Закона о буџету приметио сам и више десетака оних, што би се рекло, ем натполитичких, ем конструктивних, ем на општу друштвену ползу, а готово сви су долазили из опозиционих клубова. Рецимо, један посланик Србије центар (СРЦЕ) предложио је да се са раздела намењеног изградњи Националног стадиона у Сурчину две милијарде динара прерасподели Министарству за бригу о селу, за развој задругарства. Посланик Странке слободе и правде (ССП), пак, предложио је да се истом министарству, за потребе развоја села у рубним подручјима источне Србије, са раздела опредељеног за пројекат ЕXПО 2027, прерасподели милијарду евра.
Али, не лези враже. Готово двотрећинска већина у парламенту која, ако хоће, може ’ладно да изгласа да је Земља равна плоча, да је црно бело и да један и један није два, уплашила се чак и од саме помисли да се на дневни ред стави било шта што квари спиновано једноумље, иако би, у нормалној атмосфери, сваки, па и најбољи, предлог опозиције, и овако и онако, без проблема био надгласан.
Дакле, спикерка парламента је, уз нечије суфлирање, укинула тај парламент, а самопоставила себе за целу и једину скупштину!
Следи само неколико најочитијих примера како је она, Поглавичина ексклузивна Тајница још од 2017. године, овај пут на месту председника Народне скупштине, повредила или прекршила Устав, Закон о Народној скупштини, Закон о Влади, Закон о референдуму и народној иницијативи, Пословник о раду Скупштине…
Пословник парламента, у члану 175, прописује да се о предлогу буџета води претрес на пленарној седници, у начелу и у појединостима. Ничега од тога није било, Брнабићева је све то, и још 50 и нешто предлога закона и споразума, спаковала и смандрљала у три минута и 30 секунди, не читајући чак ни називе предложених аката, а камо ли више од 230 пристиглих амандмана, већ је уместо тога, одржала партијску дреку или, како је то, постфестум, пресудио њен Шеф, „историјски говор“. Да операција гашења највишег законодавног тела у Србији буде још бруталнија, Поглавичина Тајница је затворила дискусију без расправе, не дозвољавајући да говоре чак ни они посланици опозиције који су се, упркос заглушујућој буци, јавили за реч и чије је пријаве прихватила?!
Пре тога, спикерка је одбила да на дневни ред стави предлог више од 80 опозиционих посланика за изгласавање неповерења Влади, јер је, незнано откуда, „добила информацију“ да је посланичка група ССП, наводно, „фалсификовала потпис једне од њихових посланица за подршку тој иницијативи“.
Упркос томе што, члан 18, Закона о Влади Републике Србије јасно прописује да „најмање 60 народних посланика може предложити Народној скупштини да се Влади изгласа неповерење“ и да се такав предлог посланика „разматра на првој наредној седници Народне скупштине, а најраније по истеку пет дана од подношења предлога“. И скупштински пословник о раду (члан 218) вели исто: Скупштина разматра предлог за гласање о неповерењу Влади или поједином члану Владе (уз неопходних 60, а не 80 или више колико их је прикупљено, потписа предлагача) на првој наредној седници.
Даље, иако члан 126 Пословника каже да време за гласање употребом електронског система износи 15 секунди, председница парламента је, пошто није било потребних 126 гласова за њен лични предлог да се „обави заједнички начелни претрес“ невероватних 68 тачака дневног реда – уместо да саопшти да јој предлог није прошао, фалсификовала резултат, продужавајући гласање „унедоглед“.
Четврто, целокупна парламентарна опозиција је, на иницијативу Новог ДСС-а, још 25. септембра, предала захтев 90 посланика за одржавање скупштинске седнице о Косову и Метохији, уз који је упућен и Предлог закона о заступању и заштити државних интереса Србије на КиМ. Према члану 48 Закона о Народној скупштини, парламент се састаје и у ванредно заседање на захтев најмање једне трећине народних посланика. Пошто друго годишње редовно заседање почиње првог радног дана у октобру, а ова иницијатива је поднета раније, председница је морала да закаже ту ванредну седницу пре почетка јесењег заседања или да то до сада учини, макар и током актуелног заседања. А није.
Пето, Брнабићева је, већ трећи председник Скупштине у низу (пре ње, то су одбили да ураде и Дачић и др Орлић) која одбија да стави на дневни ред, две године „стару“, петицију 38.000 грађана за забрану експлоатације литијума и бора. Или, да, макар, саопшти ко је то, ако није она, „загубио“ или украо потписе и личне податке 38.000 грађана Србије. Иначе, према члану 69 Закона о референдуму и народној иницијативи, Народна скупштина је дужна да о предлогу садржаном у покренутој народној иницијативи одлучи на првој наредној седници у редовном заседању, а најкасније у року од шест месеци од дана покретања народне иницијативе.
Шесто, иако члан 100. Пословника каже да председник Народне скупштине, када председава скупштинској седници, ако жели да учествује у претресу, препушта председавање једном од потпредседника, Поглавичина Тајница се, од почетка мандата, управо злоупотребљавајући место председавајућег, понаша као поклапача и преклапача свега онога што опозициони посланици изрекну.
И, сад, ако неко пита, постоји ли процедура за разрешење председника Народне скупштине, да – она теоријски јесте могућа.
Члан 23 Закона о Скупштини каже да Народна скупштина може да разреши дужности свог председника, а да се поступак за разрешење уређује Пословником. И, стварно, Пословник о раду, у члан 30, прописује да се на поступак за разрешење сходно примењују одредбе овог пословника о избору председника Народне скупштине, а тамо (у члану 8) пише да је за стављање на дневни ред таквог предлога потребно поднети потписе најмање 30 народних посланика.
Дочим, то у пракси није могуће, јер је искључиви власник јавних живота и политичких каријера свих својих најближих личних одабраника, дахија и кабадахија, једино он, Институција Над Институцијама.
А тај који је, по Уставу, председник Србије са тек осам церемонијалних надлежности, а у политичкој реалности свесрпски поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ), већ је пресудио и тиме определио Тајничину политичку судбину, али и блиску будућност свих наших малих живота: „Ана је жена лавица. Током инцидената држала се као Доналд Трамп. Честитам јој на вођењу седнице која ће ући у историју парламентаризма. Видели сте да се сетила како да буде у ономе што смо договорили као месиџ-бокс, као поруке које шаљемо, врло прецизно и врло дисциплиновано. Дакле, ви нудите рат, ми нудимо рад; ви покушавате да спречите пензије, покушавате да спречите пољопривреднике да добију субвенције, ми то нудимо људима. Перфектно се држала поруке коју је требало да пренесе у најтежим условима и честитам јој још једном, много сам срећан што странка чији сам члан има такву жену лавицу и таквог борца.“
Дакле, имаћемо – рат, а не пакт. Или, како то он, одскора, воли да цитира сам себе: Рад, а не рат!
А кад каже „рад“, мисли ли ЛКСНДХ, можда, на „рат“, јер баш он, све време, као да зачикава оне три четвртине грађана Србије који нису његове политичке апологете?
У шта су, беспоговорно, поверовале и три младе напредне посланице које су, на скупштинском балкону, окачиле транспарент на коме је, гле чуда, писало баш оно што је Поглавица изговорио дан раније: „Жути лопови хоће рат. Србија хоће рад!“
У шта су здушно поверовали и онај Црнокапуљаш и његови пајтоси, пардон господа напредни руководиоци Београда, Раковице, Чукарице, Земуна, Новог Београда, са раскрснице Вудро Вилсона и Николаја Краснова, који би да бију ону госпођу на протесту у Воденом јер не зна одговор на питање: „Ко ти плаћа пензију?“
А шта може да значи дијагноза градоначелника „пристојног Београда“ Доктора Шапића – „што да председници општина не улазе у сукобе са онима који блокирају Београд на води и противе се рушењу моста, па шта“ – осим баш то што значи?
И зато, док се са грађанских протеста шаљу, напредним реглером утишана, упозорења типа „новосадска Железничка станица отворена је без употребне дозволе“, „ни Прокоп у Београду нема дозволу, а отворен је“, „не хапсите оне што захтевају одговорност за трагедију у Новом Саду, процесуирајте одговорне за смрт 15 људи“ – ми на јави чујемо само громогласне рестлове претећих тонова и сеирења који се уливају у један заглушујући ехо:
„Победа Србије! Пропала саботажа опозиције, усвојен буџет!“
„Брнабић о дивљању у Скупштини: Инциденте изазвао ЗЛФ, први ударац задао Ђилас, мој микрофон ишчупао Алексић! Ја сам их са својих метар и 70 утеривала у клупе!“
Тајница: „Оно што је опозиција радила у парламенту било је као „паљење Скупштине 5. октобра 2000!“
Успут, она Певаљка (са словеначким пасошем?), распојасана миљеница елитне напредне Србије, ударила на Румун(к)е у Србији.
А шта је него буквално судски доказ да сам Врх Врхова издаје директне наредбе да се изазивају чарке, сукоби, немири, али и пребијања политичких неистомишљеника, оно што се могло чути из уста једног од виђенијих војвођанских напредних пастира, који наређује партијском стаду да све то чине на скупу „Застани Србијо“, само да то не раде баш код уклете надстрешнице, а свугде другде је – пожељно?!
А онда следи пропагандна мантра: Пустите институције да раде свој посао!
Као да су грађани Србије, њих три четвртине који никакве моћи немају, ти који одлучује хоће ли или неће, и на какав начин, да функционишу те институције?! Осим ако то „институције раде свој посао“ не значи кривичне пријаве против две опозиционе посланице које су, иза леђа полицијског кордона у пуној ратној опреми, зашле на стари мост. Док се „пристојни батинаши“ слободно шетају.
Врховна Институција Над Институцијама, из само њему знаних разлога, обрушила се на „нацистички“ стари мост у Беогаду, гурајући прсте у уши као Шојић, и правећи се да не чује да Београђани нису против рушења из некавих „идеолошких“ већ искључиво практичних разлога – ко још у уређеном свету руши функционалан (мада свесно, саботерски запостављен!) мост пре него што изгради нови, „старији и љепши“?
Али, не помаже му ни то. Отргнуло се контроли. Почело је разобличавање. У коме господа са фантомкама, маскама и капуљачама, рзином друштвених мрежа, у реалном времену, добијају своја лица и наличја, имена и презимена, а системска корупција се, на несрећу са трагичним последицама, самоогољава.
Сергеј Гуријев и Данијел Трајсман су, у књизи “Спин диктатори” („Архипелаг“, Беогад, 2023), закључили да „они који практикују спин диктатуру заобилазе и маскирају политичко насиље, придобијају грађане софистицираном пропагандом, обуздавају медије без грубе цензуре, лажирају демократију и повезују се са спољним светом“. Наиме, спин диктатуре се обично појављују „када бескрупулозне вође узурпирају слабе демократије“, уз напомену да – „спин диктатори покушавају да изгледају као демократски политичари”.
акво, такорећи књишко, стање ће у овој земљи потрајати све док су белосветски издавачи лиценци за стабилократију задовољни концесијама које им, на штету грађана Србије, заузврат, поклањају овдашње власти.
А онда, после немира којима већ сведочимо, следи нам – опет по наређењу добронамерних нам тутора – одлагање „оружја“, „скупљање чаура“ и неки нови октроисани ванредни иТ и бесмислени „саветодавни референдум“ о опозиву председника, као нови круг „хлеба и игара“ и општенародне забаве за рају. Само да не буде касно
Цвијетин Миливојевић
