Током гостовања у КТВ емисији „Без пардона“, Данила Видаковића, добио сам од једног гледаоца занимљив предлог да прокоментаришем следећи (гео)политички исказ: ,,Унутар Косова, од потписивања Кумановског споразума, све оно што не контролишу Албанци – то не контролишу само зато што им НАТО (још) не да да и то контролишу. Све што ми контролишемо – то контролишемо само зато што нам НАТО (и даље) дозвољава да то контролишемо“. 

Питао ме је: „Да ли се слажете са овом тезом и ако не, можете ли да нам понудите аргументе по којима положај Срба на КиМ и положај Српске у БиХ није остављен на милост и немилост НАТО-а, односно да ли би НАТО војно реаговао уколико би наша војска ушла на КиМ да заштити наш народ и наше преостале институције?“

Одговор је кратак и јасан: апсолутно се не слажем са наведеним исказом! НАТО је у јуну 2011. године проценио да је дошло време да Приштина, за почетак, успостави известан ниво контроле и над севером Косова. Допуштено јој је да пошаље специјалне снаге (РОСУ) да заузму не само „косовске“ административне прелазе према остатку Србије, већ и да осигурају кључне комуникације које до њих воде преко северног Косова. Локални Срби – пре свега тзв. Цивилна заштита (заправо војно-полицијска јединица са око 750 професионалних припадника, која је тада постојала и била стационирана у неокупираном делу КиМ) – на то су одговорили постављањем барикада и распоређивањем цивила на њима, док су се недалеко од њих налазили и они који то нису. Тако су албанске снаге онемогућене да изврше задатак. Било је, нажалост, на обе стране мртвих и рањених, али план им је пропао!

У помоћ им је прискочио НАТО (маскиран у КФОР) који је организовао РОСА хеликоптерски десант (летилицама Хрватске војске). Тако су Албанци успели да заузму административне прелазе (које су Срби потом делимично спалили), али су се ту нашли одсечени од остатка својих снага, опкољени нашим формалним и неформалнима одредима. НАТО јединице – у првом реду америчке, немачке и британске – испланирале су масовну акцију како би то промениле. Но, пошто су сагледале потенцијалне губитке у околностима када су се косовско-метохијским Србима (процењује се да их је под оружјем било око 4000 хиљаде, а језгро им је чинила ЦЗ) прикључили и добровољци из других делова наше земље (око 2000 њих, међу њима и специјалци које је Борис Тадић пристао да пошаље прерушене у „обичне грађане“ спремне да „спонтано“ бране угрожене сународнике), одустале су од интервенције. 

Успостављена је пат позиција која је потрајала у једном виду до 2013. године, у другом до краја 2016. Ми смо и даље контролисали северно Косово, изузев две тачке на „међи“ тзв. Старе Србије и централног дела наше земље. Цех за то је платио Тадић, који је и сам недавно рекао, а и сведоци то потврђују, да је упркос већинском (издајничком) расположењу у тадашњој владајућој коалицији, одбио да 2011. преда север Косова, што је отворено тражила Ангела Меркел. И он се, пуне истине ради, грубо огрешио о српске интересе 2008. године, када је подршку за преузимање кључних полуга власти од Коштунице – ЕУ и НАТО центрима моћи – ДС платио пристанком да УМНИК (мисију УН где Русија и Кина имају вето) јужно од Ибра буде замењена ЕУЛЕКС-ом (мисијом ЕУ на коју ни посредно не можемо да утичемо). Тако смо омогућили заокруживање албанске сепаратистичке „власти“ на већем делу КиМ. Ипак, Тадић није био спреман да жртвује и север КиМ (око 11 посто његове територије) где Срби чине 98 процената становништва.

НАТО, због неспремности свих његових чланица да прихвате насилну опцију из разних разлога (од потенцијалних сопствених губитака до одбијања да се потпуно одгурне пост-петооктобарска Србија од себе), али и желе да избегне да буде окривљен за  још једно масовно етничко чишћење, није имао простор да то „фронтално“ и самим тим брзо промени. Али имао је начин да сукцесивно делује путем тзв. меке моћи. Као што је њу 2008. употребио против Коштунице, олакшао је долазак на власт Вучићу и Николићу 2012. године (срушио је медијско-НВО-финансијски систем антирадикалских „фортификација“, пошто се већи део радикала „реформисао“). Напредњачки лидери су Бриселу и Вашингтону – упркос свим својим јавним патриотским заклињањима – очито тајно обећали да ће дати оно што Тадић није хтео. 

ФОТО:Принтскрин

Уследили су Бриселски споразум 1 (2013), сам по себи не без смисла да је поштено спроведен, али катастрофалан за српску страну јер га је Вучић користио као покриће за једностране уступке (наводно је, „наиван“, био преварен). Па Бриселски пакет 2 (2015), који је био за нас уистину фаталан, јер је подразумевао укидање ЦЗ и самим тиме трасирао пута за албанску оружану окупацију северног дела КиМ (што се десило 2017). Иначе, Брисел 2 је кључни доказ да је Александар Нечасни систематски варао Србију заједно са НАТО чиниоцима, а не да је њега обмануо Запад. Јер, ако је већ био преварен 2013-2014. у вези са Бриселом 1, одбијањем да Заједница српских општина (ЗСО) буде формирана упркос томе што смо за њу платили велику цену низом уступака – зар би онда поново поверовао на „часну реч“ доказаним преварантима и поново им једнострано дао нове уступке 2015-2016?

Укратко: није северно Косово НАТО од нас отео па онда дао Приштини, већ је то учино издајник Вучић, како би западним силама платио толерисање заокруживања свог ауторитарно-мафијашког модела владања над тзв. крњом Србијом. Није НАТО свемоћан, већ су наши политичари изузетно покварени и поткупљиви. Вучић је ту најгори (у нашој историји равни су му само најцрњи потурчењаци, унијати и титоистичко-бољшевичка српска врхушка која је учествовала у комадању спрске нације и њених земаља), али ни већина оних који су били на челу државе (на разним позицијама) пре њега, нису драстично бољи. Другим речима, само је питање квислиншких стандарда. Алек ту нема било какве црвене линије и на све је спреман, а Тадић (за разлику од низа својих сарадника) ипак је имао какво-такво сидро да не пристане баш на било шта.

А да није НАТО био свемоћан ни када је био најмоћнији, камоли да је то данас, сведочи нам и стварање Републике Српске. Наш народ западно од Дрине, подржан већинском Србијом (али у једном тренутку издат од ондашњег режима), успео је у првој половини 90-их година прошлог века, упркос вољи Вашингтона, Берлина или Лондона, да је успостави и одбрани. Далеко је од тога да је све испало идеално за нас, те да нисмо пропатили због одлучности да одбранимо бар већи део земаља на којима су православни Срби преовлађивали у Босни и Херцеговини, али смо ипак суштински онемогућили њено претварање у унитарну државу под сарајевском хегемонијом, као што је Запад планирао. 

Драгомир Анђелковић ФОТО: ТВ КТВ

Све речено сведочи да српски народ на КиМ и у РС није директно витално угрожен од НАТО. Прошла су времена када је то могао да буде случај (али као што рекох, ни тада евроатлантски моћници нису били у стању да реализују све што им падне на памет). Срби су примарно угрожених од „наших“ тотално саможивих политичара који нас третирају као монету за поткусуривање те бесрамно, из личних рачуна, препуштају „милости и немилости“ оних који нам не мисле добро. Што се у том контексту тиче уласка спрске војске на КиМ и потенцијалне интервенције Северноатлантског пакта због тога, нема смисла то анализирати у околностима када је Вучић препустио и оно што смо држали, а то нико после 2011. није војно-полицијски напао. 

Није било потребе да ту наша војска отворено улази, већ да српске снаге у виду ЦЗ одатле не излазе, што се догодило због издаје лажног „врховног команданта“. Четири севернокосовске општине са српском већином, Београд је контролисао колико и Врање, а онда је спин диктатор Алек те крајеве поклонио Приштини да би избегао да њени западни ментори, који добро знају његове везе са нарко-картелима, пре или касније предузму мере које би довеле до тога да Оскар заврши као панамски диктатор Мануел Норијега. И он је био амерички нарко-вазал али је спрам Александра Вучића био „национална величина“ јер даљи опстанак на власти није био спреман да плати жртвовањем Панамског канала! 

Отуда: све што ми контролишемо, то контролишемо само зато што Вучић није стигао и то да прода НАТО моћницима. Срећом, крај његовог криминалног самодржавља, изгледа, постепено се примиче, па се повећавају шансе да Војводина, Рашка област или Прешево-Бујановац, остану у саставу наше државе! 

Драгослав Анђелковић