Бурна су времена и наравно да је друштво страшно поларизовано. Хајде да се не зезамо, или си са нама или си против нас. Бурна су времена и суптилније анализе деловања више нису валидне, нијансе сивог потискују бљештавост светла и црнило мрака.

Иако поодавно отписани као реликт прошлости, медији заштићени од утицаја алгоритама друштвених мрежа и платформи за гледање и слушање, такви класични медији имају значајан утицај јер немају оправдање или предност надмедијског технолошког ентитета који сабија људе у ехо-коморе. Класичним медијима конзумент прилази свесно, сходно интересовањима и повучен „својима“ у бурним временима. Понеко пуком радозналошћу, али тај занемарљиви број на рејтинг нема битан утицај. Садржај није „рекомендован“ већ је свесно изабран, даљинским управљачем. Зато се сада види велики скок гледаности ТВ Информер (Шаровић рече да „Информер није телевизија“, што је занимљиво запажање, али држимо се за сада спољних карактеристика), али и Н1 и Нова С. У односу на ово време прошле године, Пинк је изгубио немали број гледалаца који су вероватно отишли Информеру, али је сличан број изгубио и РТС. Можда су и они отишли на неки други канал, а можда су, што рече један мој колега, у међувремену отишли Богу на истину. Ово није први пут да тврдим да су дихотомије српске медијске сцене Пинк/Н1 и Информер/Нова С. У тој једначини РТС-а нема, јер РТС је нешто друго, ем зато што је Јавни медијски сервис, ем што је – а то је сада постало пресудно – финансиран из џепа целог народа.

Постоји још једна битна ствар овде, а више се уопште не спомиње. То је чињеница да је током Тијанићевог директоровања РТС озбиљно ушао у тржишну утакмицу. Било је још тада критика на тај приступ јер по неким тумачењима ЈМС не би требало то да ради, да се такмичи у гледаности, али је сасвим разумно објашњење дала Оливера Ковачевић речима „да РТС тиме што одржава високу гледаност задржава озбиљну релевантност“. Ово цитирам по сећању, али суштина је та, а свако ко је упознат са унутарертеесовским односима зна да ако ја цитирам Ољу и слажем се са њом, то мора бити истина. Мирков се кратко опирао овом приступу, али му је РТС1 остао ударни канал за гледаност. Бујошевић је у овај приступ улетео свом силом и сва тројица директора били су, мора се признати, изузетно успешни у томе. РТС се неретко хвалио да је један од најгледанијих, а самим тим и најутицајнијих јавних сервиса у Европи. РТС1 је веома, веома дуго доминантан у тржишној утакмици против комерцијалних телевизија. Дакле, после свих ових година, у истом је рингу са осталима, није поштеђен ничега што се у том рингу догађа, па самим тим нема неко нарочито право да се на то жали (попут кукњаве што је СББ одбијао да РТС1 и РТС2 добију локације 1 и 2), зато што је сам ушао у то.

Е, а онда се догодила ова власт и онда се догодио овај протест. РТС је наставио са сувим, стерилним извештавањем о свему јер је то схватао као непристрасно извештавање. Положај између чекића и наковња заузет је још давно, приметио је то Сомборац карикатуром од две сличице где и власт и опозиција вичу исто против РТС-а, док Бујке чупа косу. Овакав начин извештавања, а поновићу да оно није скорашњег датума, како се народ у Србији удаљавао, будило је незадовољство код обе стране. Што је и очекивано. Навикло се на битисање у ехо-комори, повлађивање сопственим ставовима, а корисницима друштвених мрежа је пружена могућност да једним кликом одстране дисонантне тонове и претварају се да супротно мишљење не постоји. С друге стране, тамо где алгоритама и блокирања нема, ствари су постале оштрије и грубље, са врло јасним разумевањем своје циљне групе. Свака страна има своје екипе, исти ликови се врте у круг као гости по емисијама, па с једне стране можемо негледати тлапње о људским и мањинским правима и великој европској породици која само што није, а са друге негледати наклапање о Трампу и дубокој држави и незауствљивом походу Русије на запад. И, наравно, ту РТС није умео, а вероватније није ни могао да се снађе. Наши гости нису имали те занимљиве и запаљиве приче, а како се ситуација у Србији радикализовала и ствари отворено кренуле ка хаосу, претњама и насиљу, тако је РТС од макар привида тежње ка неутралности, постао у тржишној утакмици сувишан. А већ сам написао, свесно је ушао у то, још давно.

У незгодном сам положају као један од одговорних уредника, али и слободан човек који подржава главне захтеве протеста, да будем скроз објективан према РТС-у. Читалац ових редова је чекао да престанем да смарам са ширим контекстом и коначно покажем да ли ћу и како ћу приступити главном, па ево. Јасно је да је камен спотицања информативни програм. Колеге из информативе никад се нису мешале у филмски програм и није ми најпријатније да се сад ја јавно бавим њиховим, зато ћу бирати речи. РТС-у је у бурним временима, а ова су само кулминација јер се много тога догађало и досад, болно фалило то да невероватном броју досад невиђених и врло екстремних ситуација одреди контекст. Суво извештавање више није довољно. Веома добар пример је полицајац у цивилу ударен у око током претходне блокаде. Прва вест – ударио га је неко од студената боксером, Вучић се слика намргођен, падају тешке речи. Друга вест – појаве се снимци, од којих су пресудна два, један где се види да жандарм палицом удара човека у јакни са крзненом капучаљом, а потом и други где се види лице удареног полицајца у јакни са крзненом капуљачом. Чак му неко од студената нуди помоћ. Да је ово америчка судска серија, можда би неки адвокат тврдио да се, док је сниматељ заобишао ограду у Абердаревој, појавио полицајац у сличној јакни кога је неки (неснимљени) студент ударио боксером, док је човек у сличној јакни кога је ударио жандарм отишао незнано и неснимљено куд. Мало је то натегнуто, зар не? Можда је то мистерија за судску серију, али је прилично јасно шта се догодило. А онда иде трећа вест – снимак полицајца који помера здраво око као да чита однекуд изјаву да га је ипак ударио студент. И шта РТС уради? Пусти све три вести засебно. И то је то, чак ни нешто налик овим мојим реченицама горе, у стилу – еј бре, да смо у некој усраној серији па би се неко овом темом још мало позабавио, јер можда, али само можда, ево не тврдим ништа, али овде можда неко није говорио истину. Не, то је изостало и онда се део публике осетио ускраћеним. Део публике можда напросто није повезао ове три вести, можда је РТС требало то да уради? Ако је тога било, нисам приметио.

А тек Ћациленд? Знам да предуго живимо у хаосу, али шта је тачно то шатоско насеље свега 500 метара од Таковске 10? Потенцијални безбедносни проблем? Протест? Перформанс који утиче на саобраћај и свакодневне животе Београђана? РТС пушта вести о блокадама, али стварно није проблем и да се у Ћациленд пошаље екипа када нема тамошњих конференција за новинаре, па баш да видимо да ли ће неки маскирани билмез моћи репортеру Јавног сериса да каже како је парк „њихов“ и да овај ту нема шта да тражи. Сигуран сам да нисам једини становник Србије забринут због ове појаве.

Дошли смо у ситуацију да је мало ко задовољан програмом, а самим тим претплату схвата као харач који му не доноси ништа јер оно што жели има другде, и то наизглед бесплатно. Можда није требало да се хватамо у тржишну утакмицу са онима који не нуде ништа осим симулакрума који се преливају у стварност, али сада је касно. Догодила нам се ова вишедневна блокада и колико год окретао на спрдњу, ситуација је за нас као колектив много компликованија и озбиљнија. Читав овај текст горе био је потребан да би се осликало стање на коме се дуго радило и више је од пуког критизерског „ма то је све зато што су ертеесовци слуге власти“. Процес је био много дуготрајнији, има истине и у ономе што Милан Буквић рече пре неки дан, али супротно од (извините, колеге) на РТС-у пречестог упирања прстом у кривце, а то увек иде у више смерова, волео бих да се сагледа проблем у којем су се сада сви заглавили.

Председник је недавно на свом митингу навео РТС као део „обојене револуције“, док га истовремено народ у протесту сматра Вучићу наклоњеним, чак и „тровачницом“. Наравно да ће дојучерашњи губитници у тржишној утакмици подгревати оба ова екстрема, док забринутост због стања звучи толико неискрено да је невредно спомињања. РТС је и на овај изазов наврат-нанос одреаговао уласком у борбени режим, па се сада осећа некакав чудан вајб деведесетих, са непримереним аналогијама, а пошто неће бити „интервенција“ да се објави ово или оно, практично је пуштен да проклиње своју судбину. Вероватно и пуштен низ воду.

У захтеву се наводи да ће, уколико се РЕМ оглуши, блокада трајати док се РТС не угаси. То се неће догодити. РТС може још дуго животарити, а у главној понуди остаће само споменуте дихотомије (Пинк/Н1 и Информер/Нова С) задовољне развојем догађаја јер ће се гледаоци пребацити код њих. Све и да због неког озбиљног техничког квара РТС заиста прекине емитовање програма, оно ће бити настављено првом приликом. РТС се блокадом неће потпуно угасити. Из аспекта власти, ситуација није тако страшна, медијски гледано. Потпуно одани медији и више су него довољни за одржавање паралелне стварности, поготово без РТС-а који је био ем непоуздан ем је био та нека нежељена и килава средина која је стално будила некакво ангажовање, интервенције душебрижника са циљем изазивања аутоцензуре код запослених и томе слично. Сведоци смо да због опште побуне неки делови друштва функционишу или отежано или потпуно стоје. Шта ће бити са школском годином, то нико не зна. Исто важи за Универзитет. Свакодневни протести и блокаде ремете функционисање градова, а таква ометања више нису ексклузивитет демонстраната, већ им прибегава и власт. И? Друштво се прилагођава ситуацији, међутим више не постоји ни привид нормалности, завладала је некакава пара-стварност у којој је све могуће, од нинџе који опуштено хода поред полицајца у простору затвореном за јавност, па до логистички компликованих акција запажених у свету. Више пута сам шаљиво истицао да хаос суверено влада, али то шала није, живимо у систему поремећеном до те мере да у сваком од нас чучи уверење да је он дугорочно неодржив, али болна је спознаја да није баш тако. Ако можемо живети делимично без школа и факултета, са поремећеним саобраћајем, полицијом која се претвара у статисте, причама о употребама егзотичног оружја за плашење и растеривање масе, тајанственим шаторским насељима и студентском међуградском разменом демонстраната… Навео сам само део, а могао бих још много. Упали смо у стање хипернормализације, где је свакоме јасно да систем не функционише, али не може замислити алтернативу која би променила статус кво. За разлику од позног СССР-а где је овај феномен идентификован, наши се политичари и не труде да створе привид нормалности, напротив. Да ли ће се неко у таквим условима потрести због тога што РТС ради у некаквом бесмисленом режиму? Па неће. Нема разлога за то, тим више што су ресурси студентског протеста заузети око блокаде која не мења ништа осим програма све мање гледаног РТС-а. Али управо је то ситуација у којој РТС може покушати да узме своју судбину у руке, јер остали су по свој прилици од њега руке дигли. Изјаве пристигле из РЕМ-а јасно говоре да РТС и РЕМ нису исто и да ће конкурс ићи својим током, с чиме РТС нема никакве везе. Са те стране не очекујем да ће бити икаквих помака и једино што преостаје јесте Коларчева 2.0, акција „кордон на кордон“, само овога пута без кордона који може бити симболички пробијен. Овако ће се ресурси протеста трошити на блокаду РТС-а, биће заглављен ту веома дуго, без могућности да се часно повуче. На захтеве ће се власт по обичају оглушити, а како им РТС није неопходан, ситуација је из њихове перспективе идеална јер је протест сабијен на Таковску и Кошутњак. Страдаће само РТС, што је у овој подели карата прихватљива жртва.

Студентски протест до сада јесте био успешан и показао је фасцинантну домишљатост и могућност прилагођавања. Међутим, и поред велике подршке народа, пати од тога што се велике акције завршавају антиклимаксом. Највећи протест у историји Србије 15. марта завршен је превремено. Не бих о томе да ли је спречено крвопролиће, тиме би требало да се бави истраживачко новинарство и службе безбедности, већ мислим на осећај да је маса покренута и да им очекивања, колико год нереална била, нису испуњена. Није се догодило оно неухватљиво „нешто“. Проблем је и у очекивањима да неко други заврши посао, а слично се види и у одласку бициклиста у Стразбур. Нисам ја најпаметнији човек у Србији па да видим да се исто може догодити и са блокадом РТС-а. То неухватљиво „нешто“ се неће догодити, захтев неће бити испуњен, а народ ће постајати све фрустриранији. На страну чињеница да не постоје функционални механизми да се ико натера на било шта чак и овом врстом силе и масовности. У овом тренутку, да ли је РТС блокиран нема неког значаја. Оно легендарно „па шта“ постаје дух времена. Не раде школе и факултети? Па шта. Блокиран је РТС? Па шта.

„Добро, Попевићу, похабао си тастатуру, паметујеш у празно као и маса мрсомуда са свих страна, не предлажеш ништа конкретно, само хоћеш да испаднеш кул у друштву.“ Нисам у положају да урадим више од тога што помажем претварање РТС-а у филмско-спортски канал, али рецимо да би РТС могао покушати да узме ствар у своје руке и уђе у разговоре и то са страном која га блокира, јер то је једина заинтересована страна која делује отворено и активно. Недавно се провукла идеја о емисији у којој би се водио дијалог између студената у блокади и „студената који желе да уче“. Уређивачки колегијум је и пре инсистирао на томе да је РТС једино преостало место где је дијалог могућ и то, ма колико некоме мрско звучало, јесте истина. У овом случају упитно је да ли уопште постоје две стране, пошто је једна ударни део народне побуне, а друга нескривени одговор владајуће странке. Али ако се узму у обзир захтеви, дијалог би се могао водити, али само о једној теми, а то је наставак школске године. Протест је, пак, покренуо низ других питања и захтева, од којих за многе власт тврди да су испуњени, док су многи од њих у хаосу свакодневнице гурнути у други план. Колико гледалаца РТС-а уопште зна колико званичних захтева студентског протеста постоји, који су тачно и који су критеријуми по којима би протест (и ко у оквиру протеста) проценио да ли су они испуњени или не?

Није ли та основна тема, оно прво што је било пласирано у јавност, нешто чиме би Јавни сервис требало да се бави? Мислим да јесте. У интересу је свих у Србији да многе суштинске основе протеста буду изнесене и појашњене од оних који су значајна друштвена, политичка и безбедносна питања покренули и наишли на велику подршку. Врата РТС-а могла би се отворити за представника или представнике протеста који би одговарали на та питања. Та питања требало би да буду директна, можда и непријатна, без улагивања и хвалоспева, без вређања и етикетирања. И на то би учесници емисије требало да буду спремни јер оволика друштвена мобилизација носи са собом огромну одговорност и Јавни сервис би требало да буде њен део. Уместо да блокади приступа пасивно, поготово јер је ово питање између РЕМ-а и студената, РТС би могао понудити споменуто гостовање уживо, уз могућност још једне емисије где би се водио дијалог са „Студентима 2.0“ о школској години. Не само што би овај програмски потез био врло занимљив, такође би рејтиншки био пун погодак, нарочито јер би дошао након више дана ванредног програма у блокади.

Не сумњам да би оваква понуда наишла и на негативна тумачења. Нешто што би и у нормалнијим околностима била тема за Јавни сервис, могло би бити тумачено као попуштање пред уцењивачима и терористима и/или подли покушај РТС-а да се некако измигољи из проблема. Али то је цена гореспоменуте тржиште утакмице, таква тумачења преносили би пословни конкуренти, док би заправо за народ била корисна јер сам прилично уверен да непријатан проценат и није сигуран која су тачно све питања покренута овом побуном. Уз овај предлог РТС не би морао да истиче никакве захтеве, за деблокаду или нешто друго, то је на другој страни, на страни протеста који се блокадом ионако обраћа регулаторном телу формално невезаном за РТС. На студентима би било да процене цену добре воље, јер подсетићу да је добра воља основа преговора и поверења за постизање барем примирја. Оваквом би програмском акцијом и студенти и РТС, сами, уједно и једини којима не одговара вечита блокада, прешли Рубикон, јер у противном све ово више подсећа на Дњепар.

А када прочитате овакву реченицу којом аутор бомбастичним метафорама жели да поручи колико је паметан, знате да је коначно дошао крај текста. Овај текст није званични став РТС-а, о његовом настанку није био обавештен нико од колега, па ни руководства, само је мој лични став из једног мало другачијег угла. Хвала на пажњи и довиђења.

Никола Попевић