Синиша Ковачевићза Нова.рс каже да је штрајк ствар личног става према доброти, личног става према правди и осећању индивидуалне одговорности према заједници.
Такође, у разговору је открио да сматра да је за генерални штрајк помало касно, али да је неопходно да рад обуставе сви. По њему генерални штрајк треба да буде штрајк свих апотека, свих библиотека, свих фабрика, свих кафана…
„Дакле, да буквално Србија стане и да не ради ништа осим пекара и Хитне помоћи. То је однос који имам према штрајку. А нарочито према ставу и идеји студената која је јавно изражена – да је њима та врста помоћи потребна. Ако ће само просветари и културни радници да подупиру студенте, бојим се да је та подршка више него недовољна. И да су студенти узалуд цепали своје патике обилазећи Србију уздуж и попреко. Једно друштво се може сматрати зрелим онда када показује емпатију и одређену врсту саучешћа према својим најнезаштићенијим слојевима. Овај пут су најнезаштићенији слојеви друштва они који су жртве оваквог политичког устројства, оваквог система вредности, и овакве репресије од стране власти која је просто незапамћена“, каже Ковачевић, драмски писац, редитељ и професор.
Кад се каже репресија, напомиње Синиша Ковачевић, не треба само мислити на пендреке и сузавац:
„Гора репресија је она која вас тера да погнуте главе идете на посао, јер сте добили по ко зна који пут продужење радног односа на три месеца. Па сте онда још у горој репресији ако морате да нађете десет сигурних гласова. Још сте у горој репресији ако вас неко навикава перманентно на сендвич и вожњу аутобусом као начин опстанка“.
А непојмљива је репресија, додаје, кад смо принуђени да гледамо човека који је узурпирао све што му не припада.
„Пита се за све – од тога ко ће бити фудбалски првак у једној земљи, преко тога ко ће добијати националне пензије, или о проценту афлатоксина, те ко ће бити сахрањен у Алеји великана, а ко неће, до тога ко ће добити четири километра аутопута, а ко неће… И то је репресија која је гора од ове физичке. Знате, једна заушка се поднесе, па ако имате снаге да вратите ту ћушку, ви ћете је вратити. Али, ова врста репресије која вас тера да живот проводите тако што ћете перманентно гледати у упљувке на тротоару и у врхове својих ципела – е то је оно што је горе. И ја мислим да је ово подизање главе незаустављив процес. Али, треба га и мало убрзати и студентима и просветарима понудити једну врсту помоћи. А та помоћ је управо генерални штрајк. Јер, сад је већ сасвим једноставно и лако разликовати добро од зла“, закључује Синиша Ковачевић.
