Ето нас, народе, на почетку краја или крају почетка, како коме драго. Миле ронхил – српски Санчо Панса у покушају да буде Дон Кихот – званично је закуцао на врата институције која у народу од милоште носи назив прдекан. Није више ни “јачи од суда”, ни “не дам Републику Српску”, ни “све је лаж и НАТО завера”. Суд је рекао своје. Не зна се још да ли је Миле попио само казну, или је добио и пратећи сендвич за понети.
Седам станова који су се претворили у дедињску вилу, како су писали медији, кофери из Београда што не знају за порекло, свештена лица сумњиве прошлости и још сумњивијег морала, поклони и поклоњења… све то сад стаје у једно: пресуда. У народу би рекли – пр’но је Миле у фењерче.
Наравно, пред камерама је Миле покушао глумити одлучног вођу, али су му колена говорила истину. Нема више ослонца на мантије, ни тишину из врха. Остао је сам и са оном старом добром – “ту сам, макар и за шест година”.
А док народ још мери шта је истина, а шта шверцовани мит из 90-их, остаје питање – како се амерички дечко,како су га видели у црквеним круговима, што се некад крстио у задњем реду храма, попео до врха иконостаса? Ко му је дао крила, и зашто сад ти исти окрећу главу?
Јер није проблем што Миле оде, већ што га неко довео.
Али нека, правда је спора, па кад стигне – сви се праве изненађени. Као да нисмо знали. Као да све оне дебеле фасцикле нису могле и раније да проговоре, него као вербални деликт. Али чекало се. И дочекало се. Сад му остаје да учи затворски бонтон и вежба како се поздравља управник.
Миле, ако читаш – срећан ти пут. Нека ти прдеканска ћелија буде удобна као дедињска вила. И понеси ронхил. Кажу да се у затвору пуши само на отвореном.
Бојан Јовановић
