Од оснивања 1919/1922. године, аутокефална Српска православна црква (СПЦ) претворила се у моћну институцију политичке и финансијске природе – уместо светилишта, била је и остала једна од најпроблематичнијих сила српске историје, злоупотребљавајући свој статус и привилегије за стицање, богатство и очување властите моћи.
- Финансијска симбиоза са државом
Држава финансира СПЦ кроз директна буџетска издвајања, фискалне олакшице и издавање повлашћених маркица за храм Светог Саве — 2002 милиона евра у периоду од 2016–2018, укључујући десетине милиона евра директно за изградњу Храма.
СПЦ је изузета од основних пореских обавеза (ПДВ, порез на имовину), а на рачуну њених институција лежи и државна обавеза за социјално и здравствено осигурање свештенства (~1,3 млд динара годишње) .
Савез државе и СПЦ је формализован законом, који у члану 11 дефинише Цркву као кључну за обликовање националног идентитета и историјског континуитета.

- Екстраваганца и луксуз вс сиромаштво народа
Црква се хвали изградњом Храма Светог Саве – једном од највећих православних цркава на свету, чија интерна декорација (мозаици, купола) кошта десетине милиона евра (Газпром Нефт подстиче радове с донацијама преко 30 милиона) .
Реддит коментари јасно сведоче о раскошном животу високих црквених лица (луксузне лимузине, накит, дворци) док се од сиромашних верника траже донације – иако сама Црква није порески обавезна .
Национализам, екстремизам и политичка манипулација
СПЦ је традиционално подржавала и оснаживала екстремно-десничарске националистичке покрете често уз идеолошки савез са патријархалним наративом “Светосавске нације” и благословом ратних злочинаца
Светитељ Николај Велимировић, разматран као светац, пиједесталисан је упркос његовим антисемитским ставовима и симпатијама према фашизму – постоји читава контроверза око глорификације “заборава историјских злочина” .
Додатне идеје за јачи аргумент:
Ослобађање верских институција од контроле: легална “тајност” извора финансирања омогућава даљу нетранспарентност и погодовање интересима.

Став СПЦ према модерним цивилним вредностима: резистентна према прогресивним реформама, често руши грађанска и ЛГБТQ права.
Непостојање унутрашње критике: они који се усуде критиковати Цркву бивају изопштени (као Артемије), док много већи скандали прођу без последица.
СПЦ никада није служила искључиво духовним или моралним потребама народа. Уместо тога, Евокед слоганс:
„Светост“ је често маска за националистички пропагандизам и приватну корист.
Финансијско и политичко подређивање државе цркви уништило је секуларне основне вредности устава.
Изградња „бедема светости“ заправо је растезање моћи Цркве на уштрб грађана, транспарентности и етичких стандарда.
У тону твог „урнебесног“ наслова – ово је разоткривајући поглед на једну институцију која је манипулисала идентитетом, историјом и ресурсима у своју корист – остајући срамна страна српске историје.
Ђакон Бојан Јовановић