СЕРВУС ОПОЗИЦИЈО!

Поједини опозициони лидери приметили су да у последње време често пишем, анализирам и коментаришем опозицију. Не само да примећују, већ отворено критикују моју критику наводећи да се тиме само Вучић радује, да уносим немир у њихове редове и да се тим потезом стављам на погрешну страну.

Мој проблем већ дуже време јесте да било кога убедим да радим за Вучића. Чак и када то отворено признам, када нудим свој банковни рачун за уобичајену ботовску синекуру, када објашњавам да радим у државној установи па да ме самим тим Вучић и директно плаћа јер он нам он дели и плате и пензије и вишкове и допунски рад и бонусе… Испало је да је већи проблем мојих критичара да друге убеде да НЕ РАДЕ за Вучића, него да ја било кога убедим да сам способан да поједине Вучићеве потезе браним боље од његових ТВ гладијатора.

Не схватају да је то добар знак. Ја увек критикујем власт! Осам година активно пишем колумне и оне носе заједнички наслов – Александрике. У њима сам до детаља искритиковао Вучићево свевлашће, његову пирамиду моћи, али и сам народ који је стао испод те пирамиде сахрањен заједно са својим фараоном. Добар је знак јер када критикујем опозицију, ја критикујем будућу власт. Не стављам клипове у точак који је полако почео да меље режим, не ударам контру људима који се све више ослобађају страха и излазе на улице иако тамо могу бити излупани песницама, издеветани пендрецима, ударени аутом, ослепљени сузавцем. Не, ја критикујем будућу власт, раскринкавам нове лажне месије, упозоравам на „wанна бе“ Вучиће којих није мало у опозиционом покрету.

Али, пустимо њих за тренутак, сама чињеница да народ сада не чами у мраку, већ му се полако на хоризонту указује Србија без Вучића, сам тај рефлекс је велика промена, минерва која показује ново не годишње, већ деценијско доба у Србији.

До сада су сви опозициони политичари изгледали као генерали који су били спремни за рат који је већ прошао. Гнев народа, одлучност омладине, трулост система на сваком нивоу тера опозицију да размишља другачије, да се освести и промени не само због шансе која јој се пружа, већ због озбиљности историјског тренутка. Онај традиционални песимизам којем смо склони и који је често наша неуспела замена за мудрост, сада је претворен у осећај прибијености у зид, нема назад, назад је амбис, назад је нова надстрешница. Аутократије почивају на безнађу, на убијеној нади да су промене могуће. Апсолутистичке монархије су се темељиле на династијама, јер су оне деловале вечне, непрекинути низ кроз векове у којима се све мења осим презимена, а често су имена иста само са другим редним бројем. 

Паметни генерали размишљају о томе како да добију рат, они мудрији размишљају како да не изгубе мир, односно како да не изгубе ратну победу у миру. Зато треба већ сада размишљати о Србији без  или после Вучића. Зато треба поставити циљ већ сада-ко може да промени Србију, а не само Вучића.

Није мудро лагати људе да је промена Вучића само по себи добра. Не. Ни промена Милошевића није била добра сама по себи. Замислите да га је почетком деведесестих заменио Шешељ или да је Младић заиста упао са својим јединицама и сулуду политику Пала неприхватања било ког мировног плана наметнуо Београду. Морамо бити начисто, не само како, већ и зашто мењамо Вучића. Када ово „зашто“ буде заједничко за барем милион и по Срба, онда смо за столом где можемо покупити талон. 

Не можемо мењати Вучића са онима који су гори од њега. Не можемо га мењати ни са оним „с десна“ који би од Србије направили нову Сирију, нити са онима „с лева“ који би својом „цанцел цултуре“ Србију претворили у дигитални гулаг. И десница и левица морају да се обрачунају са својим екстремима.

И још нешто. После Вучића биће много Вучића. Ово много је адекватан придев, јер унапред знам да ће свако подсећање на бивши режим изазивати хиперсензитивну реакцију код грађана. Али, токове које је не покренуо, већ пратио Вучић није могуће зауставити. На пример, преговоре о Косову под мониторингом Запада. Оно што можемо променити јесте наша преговарачка позиција, али то готово сигурно не може и неће променити исход преговора. Оно где неће бити Вучића то је у начину доношења државних одлука. Оне се не могу доносити у глави једног човека, ни у кабинету, нити у затвореним форумима. Све важне одлуке, стратешке, судбоносне морају се доносити или консензуално или референдумски. Не желим да рушим Вучића да бих остварио своје политичке циљеве на било који начин. До свог циља желим да дођем поштујући правила, поштујући фер-плеј. Не на силу, не ударцима испод појаса, не уз „великог брата“ са стране. Ту не сме и неће бити Вучића.

Сервус опозицијо. Не само ја, већ је и народ почео да вас гледа као будућу власт. Прво што морате да научите јесте да истрпите критику. Ако за то нисте способни, останите тамо где вам је и до сада најбоље ишло – у опозицији.

Др Александар Дикић