Ускоро ће се навршити седам година од смрти Жељка Цвијановића, једног од најважнијих српских новинара, колумниста и уредника…
Преминуо је 25. августа 2018, а сахрана је одржана 28. августа на Новом бежанијском гробљу у Београду. Том приликом, министар културе Владан Вукосављевић изјавио је да „остаје велика празнина у медијском простору Србије“, те да је Цвијановић био „новинар са ставом и сензибилитетом за легитимне тежње српског народа“.
Есеј – „Јунаци наши и слобода“
“Када је Србија сахрањивала патријарха Павла” – тада је показала да још увек верује у јунаштво које није изгибија, већ божанска мисија да се посредује између духа и материје; васкрсење није банална прича о устајању мртваца из гроба, већ тражење једног историјског смисла чијим врхунцем постаје слобода.
Кад нас увере да је наша историја само повест баналних глупости, када наши јунаци постану смешни криминалци, а васкрсење бапска прича – слобода постаје жвака за будале.
Онда ходамо распарени – као ослободиоци Либије – и повлачимо по прашини оне који се усуде да буду против. И неко као Хилари Клинтон тада ће рећи: „Wоw!“
Има ли већег циља и веће привилегије за једну генерацију од тог да спаси своје јунаке? – Жељко Цвијановић.
Да ли би данас мислио исто?
Из његових интервјуа и анализа, можемо закључити да би да – Жељко Цвијановић данас стајао иза ових мисли:
• Као колумниста и уредник (Печат, Стандард, Нови Стандард), настојао је да разуме и заговара историјску свест, идентитет и моралну снагу народа;
• Његови политички ставови према Александру Вучићу били су аналитички и прагматични – подржавајући га као лидера који може да одржи стабилност и баланс између Запада и Русије, али без идеолошке преданости;
• Није веровао у „безрезервну подршку“, већ је подржавао Вучића као рационалан избор у контексту националног интереса, али је остајао критичан према конкретним питањима – нпр. Бриселски споразум, суверенитет Косова итд
Жељко Цвијановић би остао привржен:
• историјској свести и култури сећања;
• моралној снази народа;
• критичкој реалполитици – ако слобода постане празна фраза, позвао би да је учинимо стварном.
Жељков глас и данас одјекује са дубине текста: ако се душа једног народа не храни јунацима и слободом, остаје само прашина и празна идеја.
Био је познат по свом чврстом ставу да:
„Новинар је дужан да не служи власти, већ истини.“
Овај цитат показује колико је Цвијановић ценио медије које су критички усмерене али конструктивне – које не игноришу корисне приче из друштва, већ доприносе његовој целовитости.
- Критикује сензационализам – сматрао је да сензације, скандали и негативни догађаји често заузимају простор који припада информисању о стварним достигнућима.
- Заговара јавно информисање о добрим иницијативама – веровао је да би друштво требало бити поносно на успехе вредних појединаца и заједница, и да то треба да буде део медијског извештавања.
-Толеранција за суштину – није веровао у медијске папагаје власти, али је препознао да ни медији не смеју занемарити оне који раде позитивно и стварају вредности.
Да је данас жив мој брат Жељко – човек јасног става, оштрог ума и доследног погледа на свет – верујем да бисмо се слагали више него икада. Можда чак више него док је био овде. Јер сада је много јасније колико је био у праву.
Није дочекао студентске протесте. Није гледао како се до краја разрађује диктатура, медијска окупација, тиха репресија. Али он би је препознао одмах, без задршке. И знао би где треба да стоји. Знам да бисмо данас стајали на истој страни.
У времену када истина више није пожељна, а храброст постаје реткост, његов глас – макар у мом сећању – и даље ми одзвања као подсетник да се може и мора остати достојанствен, јасан и непоколебљив.
Недостаје ми. Не само као брат. Недостаје ми његов поглед који продире кроз слојеве манипулације. Његов презир према сервилности. Његова вера да човек не мора ништа, осим да буде човек.
др Светлана Цвијановић
