СНС картел је брзо после преузимању власти почео да злоставља Србију. Након неколико година то је прерасло у силовање. И то групно, те изузетно насилно. Из рана на измрцвареном телу Србије крв је навелико потекла 1. новембра 2024. године у Новом Саду.

Студенти српских универзитета, покренути осећањем солидарности и тежње ка правди, на то су скочили да бране несрећну – немалим делом оптерећену Стокхолмским синдромом (болесним зближавањем жртве са агресором) – Србију. Универзитетски наставници су једнако одважно устали у заштиту својих студената који су се нашли под ударом режимских батинаша.

А Србија? Она је асиметрично реаговала. Уз њен део који се и раније буно против Вучићеве картел диктатуре, путем отпора – предвођени студентима и професорима – кренули су и релативно многи који су претходно били пасивни. Фрагмент Србије је и даље ћутао, део је овако или онако подржавао владајуће зло, али њена критична маса се побунила. Међутим, само до линије неодрицања од привида егзистенцијалне нормалности. Она, нажалост, није пређена.

Упркос позивима универзитетске заједнице да отпочне генерални штрајк (општа обустава привредних и бројних других активности како би држава била паралисана) са циљем да режим буде сатеран у ћошак, ретко ко је био спреман да крене тим путем. Све се свело, углавном, на штрајкове просвете (многе основне и средње школе су реаговале упоредо са универзитетима).

Србија се, додуше, масовно одазивала на протесне позиве, али после њих се враћала свакодневници. Као да је мислила да је довољно да навија и аплаудира некоме ко ће обавити ослободилачки посао. Нису били ретки ни они који су се љутили што студенти 15. марта 2025. нису повели народ у преузимање кључних средишта власти.

Као да нису хтели или могли да схвате колико је то ирационално. Од Малапартеа, преко Дејвиса, до низа савремених истраживача револуционарних кретања, сви истичу да у судару војнополитички неорганизоване масе и организованих јуришника (ма колико они били малобројнији), побеђују последњи.

Вучић уз себе несумњиво има сегменте полиције и војске који су, због црних фондова за оне доле и укључености у прљаве послове њихових шефова, на све спремни. Остатак (сигурно већински) легалних оружаних и безбедносних структура ове земље, вероватно, не би био спреман да учествује у режимском крвавом пиру, али у друштвено-политичкој сфери нема ни оних који би их привукли да преузму ризик и активно иступе против Вучића (5. октобра 2000. године и те како су постојале домаће и стране екипе које су плански радиле на томе).

То није све. Владајући картел има своју црну фалангу, да се не би ослањао само на државне механизме силе према којима Вучић, због онога што се десило 5. октобра, има резервисан однос. Поменутог 15. марта видели смо неке његове паравнојне одреде састављене од криминалаца, а чули смо да их је било много више у разних националним објектима, као што је, примера ради, Народна скупштина.

Режим је био спреман на покољ сопственог народа, само да је за то добио велики изговор за свет (што би баш представљао покушај преузимања неких институција од стране окупљеног грађанства). Опет, велике силе је баш брига шта Вучић ради Србима док њима плаћа рекет. Само им је потребно неко покриће за сопствену јавност, а добиле би га.

Свесна тога студентско-професорска авангарда народног покрета вешто је избегла сукоб. Многи грађани утонули у ирационална очекивања, то нису разумели. Као ни чињеницу да Вучић добија рат ако се он сведе на једну велику битку, а губи га ако се суочи са исцрпљујућим отпором.

Њега би представљао и тзв. ротирајући (полугенерални) штрајк, ако већ нисмо способни за тотални. Поменути смењујући (ротирајући) престанак рада низа институција и предузећа, упорне блокаде важних саобраћајница широм земље, отежавање реализације пљачкашких пројеката Београд на води и Експо – све то би исисало виталне режимске сокове.

Уместо да се тим путем крене, народна енергија је почела да пада. Упоредо, режим је појачао удар на оне које сматра кључним фактором подршке студентима, а то су универзитетски наставници. На незаконит начин одузете су им плате, припремају се законска решења којима би била поништена аутономија универзитета, специјалне службе уцењују поједине професоре и међу њима и студентима распирују неслогу.

Све то није остало без резултата. Питање је само када ће већ тешко повређени универзитетски наставници искрварити – што би и студенте довело у неодржив положај – ако се Србија поново не дигне на велико и широко! Од Косјерића и Зајечара, до Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца. И између, односно око њих!

Ако се то брзо не деси – нека сви тога буду свесни – неће цех платити само академска заједница, коликогод да би и то само по себи било страшно. Није она у све ово кренула због некаквих својих чисто еснафских потреба, већ ради одбране злостављног друштва у целини. Не заборавимо крви проливене у Новом Саду 1. новембра 2024. године!

Не истрајемо ли у отпору опскурном картел режиму, он ће још агресивније и чешће силовати Србију него раније. Многи професори и студенти који су на крају студија – осетивши се издатим – отићи ће из ове земље. Они који остану, са преосталим грађанством, ишчекиваће када ће доћи на њих ред да их силује па и прождре режимска звер. У међувремену ће оплакивати оне које је већ задесила та судбина.

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Већ биолошки, економски и духовно девастирана Србија, убрзано би умирала. Да нам се то не би десило: Устани Србијо. Нема времена за чекање!

Нико у оквиру ове земље или ван ње, неће волшебно решити наше проблеме ако се не потрудимо да то урадимо сами. У противном – ако професорски па онда и студентски отпор буде угушен – вратићемо се у 2. новембар 2024. са великим натписом на исцепаној, окрвављеној белој кошуљи: кротко се препуштамо злу. Замислите шта ће онда уследити. Већ огромно зло биће охрабрено да постане још нападније!

Драгомир Анђелковић