Чак ни најоптимистичнији пророци и „читачи будућности” не могу да прорекну неке веће успехе и победе власти која се уплашила лика и дела Немање Шаровића.

Немушта појашњења МУП-а да је то учињено „због ометања студентског скупа у Пионирском парку”, па због његове угрожене безбедности, те ухапшен је, онда пак није… доказ су да власт не да не зна више где удара него да „зна” – главом о зид и то непрестано.

После атобуско-сендвичарског фијаска у Јагодини, дебакла у Сремској Митровици потез са „спонтаним” кемп-кампом „студената” 2.0 испред Народне скупштине више није ни чин очајника него оно народно: „мртав си, само ти још нису јавили”. Насилно одвођење Шаровића ту не може да помогне ни на кратко, као гонг предах за грогираног боксера.

Не помажу ни већ (о)тужне турнејице по засеоцима отаџбине (омаж Управи из које су сви потекли) и обећања сервирана са хоклице типа: у понедељак стиже пут, струја… Сморила се, сманијла и „истањила” лојалистичка контрамитинг Србија. Довлаче се кордони жандармерије у најмање сеоске месне заједнице, лете јаја на све стране, грађани Смедерева неће више да их трпе ни у хали, приватна обезбеђења добијају од „дека и бака” кишобраном по глави…

Пак, ова друга Србија, од које се власт с разлогом плаши, све је бројнија и видиљивија. Код ње више страха нема. Ни најпедантнији хроничари више не могу да поброје где се све скупови против власти одржавају. Они, једноставно само „букну” сваког дана и на сваком месту.

Сви су уједињени у свакодневним шетњама, маршевима и протестима. Студенти и ђаци су повели (и, воде већ четврти месец) а онда су се прикључили просветари, глумци и културњаци, пољопривредници, адвокати, радници, некад би се рекло и „поштена” интелигенција…

И џабе последњи трзаји да је то „снобовштина” и како позоришта ником не требају, да нико не чита и иде у библиотеке… На њихов „шоу” и „перформанс” полако али сигурно већ „пада завеса”.

Грађани су се ослободили. На свакој раскрсници дочекују поворке шетача предвођених студентима и не само да их поздрављају већ им се прикључују. Шетње и протести не јењавају, напротив све су чешћи и већи. У петак су запослени чак и у државним установама и институцијама поред којих су колоне протестаната пролазиле, иако нису генерално штрајковали, без страха и ослобођено излазили и поздрављали шетаче са „пумпај, пумпај”, „браво” и виско подигнута два прста у знак победе. То, у неку руку, већ и јесте победа.

И за викенд је „буктало” на све стране: трактори по Београду (раме уз раме са студентима и радницима), блокада у уједињена три поморавска града, пумпало се на пумпи у Тополи, (Смедерево већ поменуто)…

Зато 15. март власт очекује са страхом а сви други са оптимизмом. У оба случаја оправдано. Онај који већ 13 година буквално силује сваки сегмент нашег друштва и наших живота изјављује „очекује насиље у суботу” и као у увек прети „хапшењима”. Је л оно к’о са Шаровићем ил’ нешто сериозније?

Народ му поручује да „ништАВило мора да стане”. Да стане и заувек нестане. Довиђења до ослобођења.

Зоран Мишић (Извор: Данас.рс)