Под дубоком државом подразумева се скривена а доминантна структура моћи, коју чини део припадника државног апарата (како политичара тако и „стручњака“ од безбедносне до административне сфере), повезаних са пословним, политичким и криминалним факторима ван званичног система. Официјелни властодршци се мењају радикално (по принципу – данас то јесу, сутра нису), док дубока држава само еволуира (у некој мери се постепено мења њен састав), али суштински много дуже траје, при чему неретко има моћ која је једнака па и већа оној којом располаже видљиви државни врх.

Да ли тзв. дубока држава, онако како је јавност схвата, стварно постоји или не, нпр. у Сједињеним Америчким Државама (у вези са којима се о њој најчешће говори), сада није тема. Сувише је то комплексно питање. Но, зато без околишења може да се каже: ње у Србији нема! Друга ствар су разноврсни кланови у систему и ван њега – њих наравно има – али њих не треба прецењивати и поистовећивати са тзв. дубоком државом. 

ФОТО: ТВ КТВ

Ми скоро па читав један век живимо у разним видовима ауторитарних па и тоталитарних система. У таквим околностима рађале су се разне, рецимо, удбашке фамилије, политичко-криминалне легуре или пословне олигархије, које су служиле и служе извлачењу користи за своје припаднике, али далеко да су у питању били и остали владари из сенке. Код нас се, по правилу, прави владари налазе на врху државне пирамиде и сви добро знамо ко су они. 

Милошевић није био шеф било какве тзв. дубоке државе, већ је са једне функције прелазио на другу, док је држао конце који припадају другим позицијама, на које је доводио своје марионете какве су нпр. били Лилић или Милутиновић. Чак и Борис Тадић, који свакако није био диктатор, те је око себе имао моћан круг партијских доглавника, ипак је био изнад свих њих појединачно. Ако не сву, држао је свакако највећу власт док је Демократска странка водила државу. 

У нашим системима, без обзира на њихове промене, на нижим нивоима од онога који запоседа први човек земље са својим најужим политичким окружењем (које са њим долази и одлази), налазе се слуге. Од краља Александра Карађорђевића, а тим пре црвеног цара Ј. Б. Тита, оне су издресиране да буду пси онога ко седи у трону. То је политичко-административна (не)култура која у овој земљи траје. У таквим околностима смешно је говорити о српској дубокој држави. То не постоји, што не значи – да то поновим – да део наших припадника државних служби није повезан са криминалом и ко зна све чим, односно да после напуштања администрације неки од њих не прелазе у црну или сиву сферу одакле сарађују са и даље активним колегама.

Са том друштвеном патологијом, ако не и раније онда сада, темељно је повезан државни врх, тј. владајућа породица Вучић. Зато данас и говоримо о картел-власти. У неким земљама мафија је повезана са влашћу, а код нас је – много тога сведочи да је тако – њен шеф не челу државе. Наравно, он то за потребе испирања мозгова лаковерног дела своје гласачке базе, прикрива. Као што упорно негира да је одговоран – а као самодржац каквог нисмо имали од Ј. Б. Тита несумњиво то јесте – за све најбитније што је труло у држави Србији. 

Косовска Митровица ФОТО: Фонет

Када су у питању економски проблеми, геополитичка ограничења, криминал, губитак и контроле над северним делом Косова – стално плачљиво пребацује кривицу на друге. Као, „није он ништа лоше урадио“, „нема полуге моћи“, „непоправљива штета је направљена у време неке друге власти“; те и томе сличне лажи навелико пласира Алек без Косова. У њих још немали број грађана верује. Сам сам недавно чуо тврдње једног, и то макар формално (што не значи истински) образованог човека, „да Вучић ништа не може да уради у окупираној земљи коју је наследио; довија се колико може да спасе понешто од националних интереса“. 

Да би своју паству одржао у таквом сулудом уверењу, Вучић је, између осталог, по свему судећи дао задатак Беби Поповићу да на одговарајући начин буде снимљена дезинформативно-играна серија „Сабља“. Други је награђен тако што је себе у њој представио као битног играча, и то борца за поредак и правду, док заправо постоје бројне индикације да је био повезан са мраком и неправдом; при томе је општепознато да га је Ђинђић пре атентата најурио из свог тима. Први је добио то што је у серију уграђена, као „темељно објашњење“ за све оно што се у земљи дешава а грађанима није по вољи, измишљена дубока српска држава. 

Она је, као, имала велику улогу и пре и после 5. октобра 2000. године. Из тога произлази да је тако и данас. Наивни и збуњени конзументи отпада који продукују Пинк, Хепи, Информер, заједно са другим сличним медијским срамотама, сада од мало софистициранијег Вучићевог пропагандног средства (које реда ради повремено напада да испадне да је њим незадовољан) какав је РТС, посредно добијају историјски „доказ“ да се много тога обавља иза Вучићевих леђа. Не би он – несрећници помишљају – дао Косово али није имао куд, није он био повезан са Беливуком него му га је неко подметнуо, и тако даље у круг. 

ФОТО: Фонет

„Сабља“ је осмишљена тако да сасече истину о прошлости и садашњости, те тако помогне Александру Вучићу да се још неко време прави невин и наиван. Уместо гаулајтера страних окупатора Србије и господара великог дела мафије он се представља као несрећник који се „посвећено“, мада неуспешно, бори за свој народ. Тако покушава да мало пропере руке и лице, те продужи рок свог аутократског трајања. Другим речима да учини нешто „да се Власи не сете“ да са окупаторима вољно сарађује као што је то радио Видкун Квислинг са Адолфом Хитлером, а уз помоћ својих криминалаца, како упућени тврде, обавља разне опскурне послове.

Толико о свему томе, овај пут у контексту још једног прљавог пропагандног пројекта режима и његовог лажног јавног сервиса, који сви ми финансирамо преко буџета који пунимо!  

Драгомир Анђелковић