Ако сте икада мислили да је политика озбиљан посао, довољно је да завирите у одлуке Скупштине града Сремска Митровица и схватићете да грешите. Тамо се, изгледа, игра једна посебна друштвена игра – зове се „разрешен па одмах именован“.
Директор библиотеке? Разрешен – па исти именован.
Директор музеја? Разрешен – па исти именован.
Позориште, архив, па чак и апотека? Исто.
Човек би помислио да је у питању шала – али није. Или можда јесте, само што се ми, грађани, не смејемо.
На папиру, власт мења кадрове. У стварности – све остаје исто. Изгледа као да се једино печати троше, а грађанима се поручује: „Ево, радимо нешто.“ То „нешто“ се, међутим, своди на премештање столица, као кад деца играју „музичке столице“ – само што овде нико не остаје без места.
Праве промене? Да не будемо неправедни – три имена. Водовод је добио новог-старог, Срем Мачва другог човека, а Туристичка организација нову директорку. Све остало – цопy-пасте.
Али зашто би се ико и трудио да направи промену, кад је Сремска Митровица ионако упориште СНС-а? Ту су камере изнад гласачких места биле спорне, па су се и сами бирачки процеси претворили у реалитy схоw у којем партија проверава саму себе. Ако је „контрола“ избора у њиховим рукама, зашто не би исто важило и за директоре?
Цела слика неодољиво подсећа на нека прошла времена. У социјализму смо имали самоуправљање – радници „бирају“ директора, директор остаје исти док фабрика пропада. У једнопартијском систему имали смо „изборе без избора“ – зна се ко ће бити изабран, али ритуал мора да се одигра. Данас имамо „разрешеног“ који одмах бива „именован“ – процедура се испоштује, печат се лупи, а суштински, све стоји у месту.
То је наш перпетуум мобиле власти: стално се нешто „мења“, а све остаје исто.
У Митровици, као и у целој земљи, грађанин је спао на ниво статистике – посматрача представе у којој сценарио пише једна партија, а режија се не мења већ деценију. Наш аплауз се не чује, али нашу тишину уредно бележе камере.
У Сремској Митровици директори одлазе само на папиру, избори се одржавају само за камере, а власт мења само нашу веру да ће се икада ишта променити.
Али оно што су заборавили јесте да вера никад не нестаје – само се претвара у одлуку људи да сами направе промену. А та одлука, кад једном сазри, јача је од сваке партије и сваког печата.
др Светлана Цвијановић
