Фудбал не пратим преко 20 година, али се сећам Роберта Бађа. Ако је постојала елеганција, то је био он. Играо је као какав мудрац на заласку каријере, у Бреши.
Додир са лоптом, понашање, нешто чега данас нема. Сви трче као махнити, а он је знао да игра и да се игра, како главом, тако и телом.
Када се завршила велика каријера, уместо да се као и већина бори за фотеље и статус, или да бар буде тренер, отишао је да живи повучено на неком сеоском ранчу, далеко од света.
То није било бекство, него повратак суштини.
Појави се тек понекад, ретко када на утакмицама и на стадиону, тек да подсети људе на оно најважније, а то је људскост.
Вози старог Фијата.
Бави се органском пољопривредом.
И на све личи, само не и на једну од највећих фудбалских икона које памтим.
Склонио је его у страну, тачније претворио га у смиреност и тишину.
Изашао из скупих одела и свега онога што носи гламур и слава.
Не говори пуно, ретко даје интервјуе, али зрачи таквом топлином и скромношћу, схвативши шта је најважније.
У народу живи један Роберто Бађо, а у стварности је то сада један сасвим други, који је превазишао све оно за шта је дао своју младост, а то су успеси, слава, богатство.
Ослободио се многих ланаца система, и сада је прави.
Не да му фудбал није најважнији, него живи нешто друго, дубље, даље, и подсећа нас шта значи бити човек и шта све може човек, када изађе из лавиринта званог вечита трка за новцем и славом и стално медијско доказивање.
Наспрам тога, једноставан живот, препун љубави, која се шири, где год да се појави.
Није ни мало лако бити један од највећих у фудбалу, али је још теже, као такав, изаћи из свега тога и показати да постоји и други пут, неупоредиво ближи животу и ономе од чега смо створени.
А то је живот, а не индустрија која од свега прави новац.
Бађо није хтео то, хтео је слободу и добио је.
Хвала му на тој лекцији.
Пре сам га волео као фудбалера, али сада га много више осећам као човека.
Стефан Симић
ФОТО: YоуТубе
