Питање за милион долара: Шта још, перманентно „гаслајтована“, парламентарна опозиција (ако је то и даље, с обзиром да већ одавно сумња у властите мисли и осећања и преузима слику стварности коју јој сервира манипулатор) ради у српском парламенту који је, од 25. новембра, под државним ударом Поглавичине Тајнице?
У последњих седам месеци, самозвани поглавица Ћациленда, Србије и свих српских земаља Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) младост и будућност ове земље даноноћно етикетира као: злочинце, зликовце, терористе, стране плаћенике, силеџије, блокадере, обојене револуционаре, лопуже, усташе, окупаторе, узурпаторе, рушитеље, фашисте и нацисте!
Тако је, за само 24 часа, ингениозна мисао Поглавице („Боље ћаци него наци!“) постала саставни део заклетве његове „пристојне Србије“, кукасто „Свето писмо“ и орвеловски језик његових, „на крв заклетих“, лојалиста.
Скоро деценију упозоравам куда води то лудило (ауто)пројекције, нарочито изражено почев од оне несрећне корона, назови изборне, кампање, пре пет и по година.

Пројекција је – тако пишу средњошколски уџбеници психологије – механизам одбране путем којег се непожељне и друштвено неприхватљиве личне особине несвесно (да ли?) пројектују на друге особе.
Овај тринаестогодишњи режим покушава да импутира другима, да пројектује или пребаци на друге све оно што јесте или, можда и несвесно, жели да буде управо он сам. Да оно ружно што он ради или је радио или намерава да уради, импутира оној другој – већинској Србији.
Поглавица, као уставни „председник свих грађана који одражава државно јединство“, након Косјерића и Зајечара, проглашава некакву победу његове, у моћ одметнуте мањине, над већином грађана сопствене земље које назива – терористима и испоставом хибридног рата против Србије?!
Механизми одбране су, у психологијји, један од начина помоћу којих људи покушавају да се удаље од непријатних мисли, осећања и понашања. То су, углавном, у детињству, несвесно научена, понашања, али, као одрасли, можемо (и свесно) одабрати да научимо и нека нова понашања и нове одбрамбене механизме.
Постоје три групе механизама одбране: примитивни, мање примитивни (зрелији) и зрели.
Што је механизам примитивнији, мања је његова ефикасност на дуже време, али је, на краћи период, веома делотворан. Зато су примитивни механизми одбране омиљени међу децом, али и међу одраслима који са годинама не науче бољи начин суочавања са стресом или трауматичним догађајима.

Оставимо по страни – иако би било у контексту теме – зреле механизме одбране (то су сублимација, компензација и асертивност), пошто су они усмерени на помагање особи да буде констуктивнији део свога окружења, што ће рећи да помажу људима који немају проблема у прихватању себе и других.
Нећемо се овде бавити ни мање примитивним механизмима одбране (потискивање, померање, интелектуализација, рационализација, поништавање) које многи људи користе и кад порасту, иако се не сматрају баш најконструктивнијим начином соучавања са властитим осећањима, стресом и анксиозношћу.
Примитивни одбрамбени механизми (извор: др Јохн М. Грохол) су: порицање (негација) као одбијање да се прихвати стварност или чињеница, када се особа понаша као да болан догађај, мисао или осећање не постоје; регресија као враћање на ранији стадијум развоја када смо суочени са неприхватљивим мислима или нагонима; „ацтинг оут” као испољавање екстремног понашања са циљем изражавања мисли или осећања које је особа неспособна да искаже на другачији начин; дисоцијација (изолација) која настаје када особа изгуби појам о времену и/или идентитету и, уместо старих, у тренутку створи нове представе о себи како би наставила са животом; подељено мишљење као мањи облик дисоцијације, када су делови себе одвојени од свести осталих делова и понашања; реакциона формација као обртање нежељених или опасних мисли, осећања и нагона у њихове супротности.
И, на крају, за ову тему најпримеренији облик примитивног одбрамбеног механизма – пројекција. Она се дефинише као погрешно придавање сопствених нежељених мисли, осећања или нагона другој особи која нема те мисли, осећања или нагоне.
Пројекција је један од 15 најчешћих „механизама одбране“, тј. образаца понашања и размишљања која имају за циљ да нас што боље заштите, односно “одбране” од других, али, још више, од себе. (др Јохн М. Грохол).
Та (ауто)пројекција се најчешће користи када особа има неприхватљиве мисли које не може да искаже, или када јој се гади сама помисао да има такве мисли. Пројекција је често резултат недостатка увида и прихватања сопствених мотива и осећања.

Последњи, симптоматично илустративан, пример пројекције је иступ формалног шефа Ес-Ен-Еса (Вучевић М), партије која тврди да је победила на локалним изборима у Косјерићу и Зајечару, иако на њима није ни учествовала већ нешто што се на изборном листићу крстило као „Александар Вучић – Не дамо Србију“: „… не може се на прсте обе руке набројати колико су пута блокадерске листе, њихови посматрачи и “навијачи” прекршили правила изборног процеса на редовним локалним изборима у Зајечару и Косјерићу. Да “шаке поцрвене”, кад већ образ немају, од скандалозних кршења која се дешавају на бројним бирачким местима, и око њих. Зајечаром и Косјерићем буквално шпартају хорде мушкараца обучених у црно, који се представљају као “ветерани”, и прете и застрашују посебно старије суграђане. Посебно се “истиче” вечити студент Р.Л. који са својом екипом блокира улице и малтретира људе у Косјерићу. На бирачким местима њихови посматрачи носе беџеве са црвеном шаком, а посебно је скандалозно што на бирачка места противзаконито убацују своје партијске послушнике који се лажно представљају као посматрачи невладине организације… Ти политички лузери који се нон стоп тужакају Бриселу како се крше изборна правила у Србији, од јутрос праве скандал за скандалом, шире тензије и озбиљно угрожавају законитост избора. Око бирачких места примењују најстрашнију Гебелсову пропаганду, а у Зајечару и Косјерићу се сјатила опозициона и курта и мурта, бајкери, рокери… и друге њихове групе за притисак и буквално под опсадом држе становнике не би ли их силом натерали да гласају за њих. Ово је класично кршење свих могућих закона, застрашивање људи, покушаји да се физички спрече да дођу до бирачких места. Очекујем да ће под хитно реаговати надлежни државни органи, и да ће обезбедити несметан изборни процес у складу са законом! Стоп насилницима!“
Лидер Ес-Ен-Еса који лагано узмиче пред надолазећим „Покретом за бланко подршку АВ-у, ма шта он да, ма о чему, макар и противуставно, да одлучи“ тако оптужује друге за оно што управо он и његови раде већ годинама.
Поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице („председник свих грађана Србије“), у прошлу недељу, пред поноћ, засео је у одајама странке коју противзаконито и даље води, па јој, приде, иако у „сукобу интереса“ (Закон о спречавању корупције), намиче гласове на изборима, и отуда саопштио да: “Све што живи у Косјерићу је изашло да гласа против нас. Све што живи. И опет је било више оних коју су гласали за нас.”
Пошто, изгледа, у питању није био само лапсус – јер, рецимо, у Зајечару је било и оних, такође живих, али неких „Шиђанки“, и то не са Шумановићеве слике, дакле, које не живе у Зајечару, али су сви и све оне гласале за „АВ – Не дамо Србију“ – ред је да објашњење поново потражимо у неком средњошколском уџбенику, овај пут, логике.

А ту се срећемо са феноменом тзв. логичких, у случају Поглавице врло намерних, грешака које се дефинишу као претежно методолошке грешке, што значи да представљају кршење правила која су установљена у циљу описивања најбољег начина долажења до истине.
Мејнстрим дискурс актуелног аутократе и његових плутарха, дакле њихов свакодневни јавни говор, препун је намерних логичких грешака.
Најчешће је то замена теза, када се теза онога ко, макар и благо критикује неки потез власти, замењује неком другом тезом која му се произвољно приписује.
Неретко се користи и аргумент ад хоминем као начин „аргументације“ који се, уместо аргументима саговорника, бави његовом личношћу, покушавајући да га дискредитује.
И 13 година после пада бившег режима, на пример, користи се тзв. позивање на опонентово кршење правила као врста аргументисања која се суочена са властитим кршењем правила, тако што се позива на то да је и бивша власт радила исто то – „А шта сте радили ви?“.
Једном се користи тзв. лажна дилема као приказивање стварности, у којој постоји више могућности, као да у њој постоје само две могућности, од којих је једна најчешће неприхватљива, што ће рећи да лажна дилема у ствари жели да каже да немамо избора, односно, да нам је, као у случају статуса Косова и Метохије, преостала само једна могућност.
Други пут се посеже за тзв. лажним узроком као представљањем стварности на тај начин да су узрочне везе постављене према жељама власти, тако да је узрок (кривац) за неко стање неко кога режим жели да дисквалификује.
Трећи пут се след узима за узрок и тако јавности натура уверење да је оно што је претходило неком догађају морало бити и његов узрок, иако то не мора да одговара истини.

Свакодневно се из пропагандног штаба режима измишљају и јавности сервирају ад хоц хипотезе и тврдње чији је једини разлог да се спрече нежељене последице неког другог тврђења.
Општеприсутно је и тзв. узимање дела за целину, односно генерализација као основ стереоптипа и предрасуда, када се процес закључивања, од дела (нпр. партија власти) преноси на све чланове неког скупа, тј. све грађане ове земље.
У тренду је и пропагандно позивање на опште мишљење које претпоставља да је нека тврдња тачна зато што, наводно, „сви тако мисле“. Рецимо, председник Републике је рекао да је „на делу обојена револуција“ и то онда постаје аксиом, дакле, нема потребе да се доказује.
Поглавица је своју „антифашистичку борбу“ отпочео почетком 2020 (ко ми не верује нека прочита моју колумну „А деца пуна маште, (наша)деца су украс Ес-Ен-Еса“, 6.3.2020), када је објавио „тјералицу“ за „Бошком Фашистом“ (З.П. Двери).
Истовремено када је „ступио у народнослободилачки покрет и партизанске одреде“ против „љотићеваца и осталих двераша“, Антифашиста и тадашњи Врховник у првом мандату, предао је и своју антиуставну и противзакониту изборну листу за парламентарне изборе, под дивним нацистичким „оригиналом фалсификата“, са немачких избора 1936: „Унсерен Киндерн – дие Зукунфт дурцх Адолф Хитлер“. У преводу на српски: „АВ – За нашу децу“. (о томе како сам Поглавицу добронамерно саветовао да се ратосиља тога, читајту у: „Ко је сместио Зеки Роџеру“, 9.3.2020)
Мало пре него што ће наци-пропаганда немачким родитељима Хитлера понудити као “савршеног Сверодитеља свој немачкој деци”, Немачка је већ била прелепљена сликама Фирера окруженог децом декорисаном кукастим крстовима, и едукативним плакатима на којима је писало: “Киндер, wас wиßт Ихр вом Фüхрер?” („Децо, шта знате о Вођи?“).

Како се то оно беше зове у психологији, под одредницом „примитивни механизми одбране“? (Ауто)пројекција – беше ли?
Вратимо се још мало “будућности наше”, тј. немачке деце. Херман Геринг је, јула 1934, у говору у Берлину, трасирао будући пут немачког народа: “Сви ми, од најпростијег припадника СА (Штурмабтајлунг, нем. Стурмабтеилунг, СА; паравојна формација, “јуришни одред” Национал-социјалистичке немачке радничке партије) до председника владе, потичемо од Адолфа Хитлера и постојимо захваљујући Адолфу Хитлеру!”
Данас вам све то изгледа одвећ познато. Присетите се поново шта је (ауто)пројекција…
На сам дан смрти председника Немачке Паула фон Хинденбурга канцелар Хитлер је потпуно укинуо место председника, проглашавајући се тако за “вођу немачког Рајха и народа” и за врховног команданта оружаних снага, а наравно да је остао и председник Национал-социјалистичке радничке партије Немачке. Већ за две недеље организовао је и октроисани референдум на коме је, под слоганом “Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера”, формално и легитимисао и легализовао тај државни удар да би, већ до краја 1938, како је то записао Себастијан Хафнер, “90 одсто Немаца били верници у Фирера”!
Актуелни председник Републике Србије, више од пола деценије, по принципу “држ’те лопова”, пред Богом, светом и народом, опањкава “своју” Србију, тврдећи да је у њој (тачније, у оној половини грађана који њему лично не климоглаве на сваки његов потез) на делу фашизам који, јелте, станује у опозицији, а не на власти.
Подсећања ради, све релевантне дефиниције слажу се у томе да фашизам одликују: диктаторска моћ, уздизање вође, борбена влада, насилно сузбијање опозиције, тоталитарна једностраначка држава, „наоружана партија“, популизам и снажно дисциплиновање друштва и привреде, слављење младости „због физичке снаге, идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање“. Чак и у симболичком смислу (сноп – итал. фасцио, по узору на римске фасције, сноп прућа око секире), знак Мусолинијеве фашистичке партије упућује на снагу кроз присилно јединство – један прут лако се ломи, а сноп прућа врло тешко!
Најмањи заједнички садржилац свих дефиниција поручује да је ВЛАСТ и МОЋ, дакле актуелни режим, једино, а не политичка опозиција, макар била и најрадикалнија, а некмоли студенти у побуни, у позицији да (с)проводи фашизам или нацизам!
Присетите се зато још једном шта се подразумева под (ауто)пројекцијом…
У још једној колумни (15.5.2020), у време такозване изборне „корона кампање“, питао сам „Прети ли нам Закон о преносу овлашћења (Ермäцхтигунгсгесетз)?“
Ту сам „типовао“ да у Поглавичиној Србији није немогућ ни неки лекс специјалис који ће заковати, зацементирати, легализовати садашње противуставно стање, тј. и формално озаконити преношење свих тих овлашћења на онога код кога она стварно већ и јесу!
Нешто као: “Гесетз зур Бехебунг дер Нот вон Волк унд Реицх” из 1933; скраћено: “Ермäцхтигунгсгесетз” (“Закон о овлашћењу”). Или, у потпуном преводу: “Закон о поправљању стања народа и државе/царства”.
Наиме, пошто је, за само месец-два, током фебруара, обезбедио подршку команде војске, новопечени канцелар коалиционе владе Адолф Хитлер је, истог трена, захтевао нове изборе, а председник Хинденбург их је заказао већ за 5. март те 1933.

Током изборне кампање запаљена је зграда парламента (паљење Рајхстага) за шта Хитлер оптужује комунисте, па убеђује председника да је реч о великој комунистичкој завери, због чега је, по члану 48. Устава, проглашено ванредно стање (Декрет о пожару у Рајхстагу). А то је влади давало огромна овлашћења у случају “процене” да су угрожени јавни ред и мир. Декрет о пожару је ограничио грађанске слободе, право окупљања и слободу штампе, а полиција је овлашћена да, на неограничен рок, притвара људе без налога и оптужнице, а све је пратила убитачна пропаганда и организована “спонтана подршка јавности и грађана” овим мерама.
У само једној ноћи ухапшено је најмање 12.000 политичких противника, али упркос тортури, Хитлерови националсоцијалисти освојили су тек 43,9 одсто гласова, тј. 288 посланичких мандата, социјалдемократи 125, комунисти 81 итд, али је опозиција „замољена“ да “не користи мандате”!
Већ 24. марта 1933. у Рајхстагу је усвојен Закон о посебним овлашћењима, као амандман на Вајмарски устав који је омогућио Хитлеру да усваја законе — чак и оне законе који крше устав — без сагласности председника Немачке или Рајхстага! Опозиционе странке су забрањене или су се самораспустиле, па је Немачка, од 14. јула 1933, постала једнопартијска држава у којој је Националсоцијалистичка партија озакоњена као једина легална странка. На изборима 1933, 1936. и 1938. нацисти су се “такмичили” сами са собом, а декор су им чинили “независни” сателитски “противкандидати”.
Тај закон је омогућио Хитлеру, де факто – легалну диктатуру!
У то име, на крају, и питање за два милиона долара: Зашто једна трећина народних посланика садашњег сазива Народне скупштине Србије, ево већ цео месец, одбија да, својим потписима, формално верификује захтев студената за расписивање ванредних парламентарних избора?
Цвијетин Миливојевић