Говорио је те 1989. овако: „Ми не можемо да победимо на тим изборима, узалуд је излазити. Они су превише контролисани. Ако изађемо на изборе, то ће бити само формалност. Наше шансе да их победимо су практично никакве, јер они контролишу све—парламент, медије, војску, полицију…’’. Песимистични говорник из редова изнад није било ко. То је био Лех Валенса, нобеловац, човек који је био на челу политичког покрета који је срушио комунистички ауторитарни режим у Пољској 1989. године. Био је против учествовања на неслободним изборима и погрешио је, опозиција је убедљиво и неочекивано победила.

Након пет месеци масовних протеста, поставља се питање: Шта и како даље? Студенти су пробудили наду, и својом непатвореном енергијом ударили на темеље мафијашког режима. Грађани су узјахали тај талас и проширили пожар отпора. Опозиција је покушавала да се прикључи.

Како политички артикулисати огромну енергију, и кључно – ко то да уради!?

То не могу бити студенти, нити је фер стављати им тај терет на леђа! Јефтини је популизам крити се иза њих и скривати своју непопуларност причом о имагинарној ’’универзитетској Влади’’ коју би они бирали. Студенти немају ни професионално, ни животно искуство да би могли да одлучују о људским животима и избору Владе. То није њихова улога, нити се примећује да они то желе. Можемо их волети и дивити им се као што и радимо, али морамо остати разборити. Такође, њихова ограђивања од свих и свакога, као и затварање у себе инсистирањем на непостојећим идеалнотипским ’’експертима’’ – је наивно. Они имају права да буду наивни, јер никоме ништа не дугују.

Политиком треба да се баве политички актери. Били они партије, групе грађана, покрети или студенти организовани у оквиру политичке платформе. Бајке о директној демократији које нити постоје у модерном друштву, нити ће постојати, осим на нивоу локалне заједнице – додатно су замутиле ситуацију. Ми немамо проблем са представничком демократијом, већ са актерима те представничке демократије. Режимом који је мафијашки, и опозицијом која је недорасла. Који је излаз?

ФОТО: Принтскрин
  1. Формирати нову политичку платформу коју би чинили свежи актери на политичкој сцени Србије – студенти, локалне групе грађана, еколошка и друга удружења грађана, независни синдикати, угледни интелектуалци, познати спортисти, глумци, музичари, уметници – и Проглас. Потребни су нови играчи на политичкој сцени који неће бежати од одговорности, неће бити устројени војнички, немају баласт прошлости на својим леђима, и кључно – имају поверење грађана. То не значи да постојећа опозиција треба да се склони, или да нема своје бираче – то само значи да је време да се појави алтернатива досадашњој инертној, централизованој политичкој клики, која је уљуљкана и којој се не жури превише, као што се жури нама, обичним грађанима.
  2. Консолидовање постојеће опозиције – паралелно са процесом стварања нове политичке платформе, нужно је да се постојећа опозиција консолидује, крене у озбиљну изградњу страначких одбора, престане да се крије и повлађује било коме, и да се бави политиком као аутономни политички актер који не зависи од става студената или других политичких актера. Такве консолидоване странке ће имати своје гласаче.
  3. Изаћи у више програмских листа на изборе. Лепо звучи прича о једној заједничкој листи, али она није добра стратегија и показало се да не постоји синергетски ефекат, већ је то коалиција која служи да сакрије чињеницу да већина странака не могу саме да пређу цензус. Такође, она ће одбити један део радикално либералних и конзервативних гласача, који неће желети да гласају за заједничку листу на којој су Ђилас, Зелено леви фронт, или Двери и ПОКС. Заједничка листа значи централизам и кључну моћ одлучивања београдске партијске олигархије која нити има поверење грађана, нити се до сада показала способном да артикулише њихове захтеве. Посебно је важно да на локалним изборима опозиција изађе у више колона, и да доказане локалне групе грађана преузму кључну улогу у градовима и општинама. Режим се мора развлашћивати град по град, село по село, јер постојећи индикатори не показују да ће пасти на националним изборима. Иако заједничка листа није нужна, то не значи да се не могу поставити заједнички захтеви ка режиму.
  1. Контрола изборног процеса која од 2012. никада није урађена на професионалан и адекватан начин. За такву контролу је потребно 50.000 обучених контролора, а улога студената у овој контроли би могла да буде од круцијалног значаја. На тај начин се неће десити да се убацују већ попуњени листићи у кутије, да се манипулише бирачима који гласају ван бирачких места, да се не знају резултати избора сат времена након затварања гласања, и низ сличних проблема.
  2. Профилисање јаког кандидата за председничке изборе 2027. године. Такав кандидат мора имати високу препознатљивост, углед и бити надстраначки. Самим тим отпадају разни ’’експерти’’ и кандидати за које већ сада не зна 100% бирачког тела у Србији. Времена је мало за профилисање, медијски досег је веома ограничен, и у таквим околностима је победа могућа само ако је кандидат неко као што је Дејан Бодирога, или слични препознатљиви, а доказано опозициони кандидати који немају поларизујући ефекат на бирачко тело.
  3. Теренски рад – то је оно што је фалило последњих 13 година – обилажење сваког села и засеока, сваке куће, чак и оне за које смо убеђени да је напредњачка. Студенти су нам показали како се то ради њиховим пешачењем кроз села и градове широм Србије. Без тога нема победе. Ако се ишта може научити од радикала и Непоменика, онда је то теренски рад који им је увек био основа политичког деловања.
  4. Међународна подршка – опозиција за 13 година напредњачке власти није стекла ниједног озбиљног политичког савезника на међународном нивоу. Нису ни студенти за ових пет месеци. Без обзира на лицемеран став Запада коме је тренутно у интересу криминални режим, међународни савезници су потребни, а посебно је важно да се зна ко је саговорник међународних актера. Када би Запад у овом моменту и хтео да разговара са неким од кључних опозиционих актера у Србији, они не би знали ко су им саговорници и ко тачно има снагу да говори у име грађана Србије. То се мора променити. Промена неће бити ни брза, ни лака, нити ће се десити без избора. Промена која се десила 5. октобра је била народна одбрана изборне победе која је извојевана пре тога, 24. септембра. Када се брани изборна победа, тада народ има права на све да заштити устав, закон и своје институције. На изборима се може победити, чак и на оваквим неслободним. Једном када грађани у то почну да верују, режим ће се срушити као кула од карата.

Никола Коља Крстић, политиколог и координатор Покрета Тврђава